Piše: Miloš Kordić
Neka čitalac zamisli ovu situaciju: Velika Britanija želi posebno, samo ona, da obeleži Dan D. Odnosno dan iskrcavanja u Normandiji, koji se dogodio 6. juna 1944. godine. Želi, rekoh, da ga obeleži sama, jer su se na njenom tlu okupljali učesnici te zaista velike i značajne ratne operacije, tu su se pripremali i sa njenih jugoistočnih obala i krenuli u pohod iskrcavanja, to jest u desant.
Inače je, za one kojima je to manje poznato, istorija samog naziva Dana D starija od dana iskrcavanja u Normandiji. I nije taj naziv Dan D tada poneo, dobio, svejedno, već je taj naziv (a D znači dan, na engleskom Dej), pretpostavlja se, nastao u Prvom svetskom ratu. A američki vojni istoričari i stratezi tako nazivaju svaki takav dan koji je označen za početak neke velike vojne operacije, kao što su neki dani posle Drugog svetskog rata koje američke vojne snage odrede za početak napada, a onda i izvrše napade, kao što su: napad na Kubu, poznat kao napad na Zaliv svinja (1961), napad Natoa pod vođstvom Amerike na SR Jugoslaviju (1999), napad na Irak (2003) i tako dalje.
Dakle, Velika Britanija želi da iskrcavanje u Normandiji obeleži velikom vojnom paradom na nekom od za to pogodnih lokacija u Londonu. I opredeli se da im glavni gost na toj paradi, i uopšte glavni gost tog dana bude američki predsednik. Što je sasvim normalno. I što niko na ovom šarenom svetu ne bi trebalo da dovede u bilo kakvo pitanje. Njemu će, američkom dakle predsedniku, poziv uputiti britanska kraljica ili britanski premijer. (Neka se ne smetne s uma da je najveći broj današnjih Amerikanaca engleskog, škotskog, irskog i velškog porekla. Što znači da uz to idu bratski odnosi i po krvi i po oružju. Po oružju, dabome, kako onda tako i dan-danas.) I tom će se prilikom voditi razgovori između domaćina i gosta, potpisaće se i nekoliko ugovora o ekonomskoj saradnji, kraljica će odlikovati gosta najvišim odlikovanjem i na paradi će govoriti, na primer, premijer i američki predsednik. Jer su i američke (i mnoge druge) jedinice učestvovale u tom iskrcavanju, a američki je general bio komandant te vojne operacije.
I sad čitalac ne mora ni da zamišlja da su pozvani da prisustvuju toj paradi ambasadori zemalja koje na tom, ambasadorskom nivou imaju svoje diplomatske predstavnike u Velikoj Britaniji. Ne treba čitalac da zamišlja, jer bi bili zaista, pretpostavljam, pozvani. I, naravno, da bi bio pozvan je i ambasador Rusije.
E sad neka čitalac dalje zamisli sledeće: Njegova ekselencija gospodin ambasador Rusije (i ne samo on nego ni ambasadori Kine, Brazila, Indije, Argentine…) odbija da prisustvuje toj vojnoj paradi u Londonu zbog toga što su Sjedinjene Američke Države umešane, odnosno vode svoje privatne ratove u Iraku, Aganistanu i gde sve ne! I to ratove protiv onih koje su oni izmislili, stvorili, naoružali… Ili zbog toga što imaju svoje vojne jedinice u više od stotinu država širom sveta! Ili zbog toga što su Amerika, Evropska unija i Nato uranijumskim i kojekakvim drugim bombama oteli od Srbije, Rusiji bratske države, i Srba, Rusima i po krvi i po oružju bratskog naroda, deo otadžbine, odnosno oteli Kosovo i Metohiju. I tu kolevku srpske državotvornosti i pravoslavne hrišćanske korenosti i predali ga, taj srpskom narodu sveti i zavetni deo zemlje, onima koje su do juče nazivali teroristima, što oni i jesu bili, a odjednom su im postali saveznici. I kojima su na tom delu srpske zemlje, srpske države stvorili Albancima još jednu državu. Da li zbog svega toga da ruski ambasador ne prisustvuje toj paradi u Londonu!?
Naravno da diplomatska kultura ambasadora Rusije (ni kultura njegovih pretpostavljenih u Ministarstvu spoljnih poslova) ne bi ni u primislima dopustila da mu se nešto takvo desi. Jer kad bi u Rusiji tako razmišljali naspram Amerike i o njoj samoj, onda njeni, ruski naime diplomatski predstavnici ne bi mnogo čemu prisustvovali. Jer Amerikanci i njeni prateći sateliti za svoje neprisustvovanje obrazlažu situacijom u Ukrajini. I to bez jedne jedine iole utemeljenije činjenice. Jer ruskih vojnih jedinica nema na tlu Ukrajine. Jer Rusija je u svoje okrilje vratila svoj Krim, koji je Ukrajinac na čelu Sovjetskog Saveza potezom pera dodelio tadašnjog sovjetskog republici Ukrajini, s obrazloženjem kako je to sve jedna država. Kao što su Srbiji stvarali autonomne pokrajine. Rusija nije Krim prodala. Kao što je prodala Aljasku Americi.
Dakle, američki ambasador i amabasadori ostalih zapadnih zemalja, doslednih američkih saveznika, izuzimajući nemačkog amabasadora, zbog toga nije želeo da prisustvuje i da prisustvuju ovoj vojnoj paradi u Beogradu.
Eto, i to je diplomatska kultura američke vlasti (ne i američkog naroda). A parada u Beogradu bila je parada Vojske Srbije. Njome se obeležavalo stotinu godina od početka Prvog svetskog rata i sedamdeset godina od oslobođenja Beograda. U kome su, tom oslobođenju Beograda, ginuli, rame uz rame, i pripadnici jugoslovenskih partizanskih jedinica (apsolutno najveći broj srpskih boraca) i pripadnici sovjetskih jedinica (apsolutno najveći broj ruskih boraca). Jer u diplomatsku kulturu ne spadaju samo izleti do poplavama uništenog Obrenovca i krečenja nečijih kuća pred TV kamerama, kojekakve radionice (u kojima se mene u sedamdesetoj godini života uči kako je dobro biti dobar, i to dobar na američki način!), to nisu po dva-tri obavezna pitanja u našoj TV slagalici o bilo čemu što je američko pa makar to bio bubnjar iz Masačusetsa ili epizodni glumac u nekom petorazrednom holivudskom filmiću, rođenom u Portlandu, to nisu samo Prijatelji Sandžaka… U diplomatsku kulturu spadaju i ovakva obeležavanja. A svoje probleme, svoje sankcije, diplomate od kredibiliteta rešavaju na drugim i za to određenim mestima. Pa i tajnim, ako treba. A najčešće i treba.
Kao što čitalac ovog teksta ne mora, na kraju teksta, da zamišlja kako su Srbi, Rusi, Amerikanci i Englezi (i ne baš mnogi drugi) bili saveznici u oba svetska rata. Jer oni su to zaista bili. Ali šta to vredi sada pominjati. Kad Englezi niti mogu niti smeju da organizuju tako nešto. Šta bi im rekli Francuzi?!
A jedna mudra, od Vuka zapisana, glasi: Moja muka, njegova duša.
(Intermagazin.rs)