Piše: Zoran Ćirjaković
Ni ove jeseni u Srbiji nije bilo razgovora o nasilju i problemima kojim su izloženi gej ljudi. Uglavnom smo slušali dijagnoze, podmetanja i klevete.
Čuli su se oni koji u neistomišljenicima vide spodobe koje postoje s one strane čovečnosti – „zveri srpske” ili „pedersku gamad”. Redovno su se oglašavali i teoretičari zavere, opsednuti „profesionalnim fašistima” ili „NATO plaćenicima” pod komandom ambasadora koji „sadistički uživa da Srbija zauvek ostane zakržljala i zaostala”.
Glavnu inspiraciju kao da nalaze u udžbenicima psihijatrije. Jedna strana u rovovskom ratu oko Parade ponosa ističe svoju normalnost, a druga se, pored normalnosti, diči zdravljem. Obe u protivnicima prepoznaju izopačenost, gnusobu i pošast, nenormalne ljude s kojima se ne može razgovarati.
Nasuprot zabrinutima za krhko „biće srpskog naroda” koji tvrde da se bore protiv „umobolnika” i „degenerisanja naroda”, ušančili su se oni koji oko sebe vide „degenerisani narod” i jednu „jako bolesnu naciju” i tvrde da je „bolest u onima koji nemaju sluha i tolerancije za tuđa prava i tuđe zelje”.
Iz ugla potonjih samopravednika, svako osporavanje opravdanosti pojedinih zahteva gej aktivista predstavlja se kao izraz homofobije. Ova reč je postala ućutkujuća etiketa koja se uglavnom koristi na nelegitiman način, kao što je „ranije homoseksualnost predstavljana kao bolest”, ističu profesori Vilijam O’Donahju i Kristin Kasels.
Asošijeted pres je pre dve godine zabranio novinarima da koriste reči sa sufiksom fobija, koji sugeriše postojanje teškog mentalnog poremećaja, u bilo kom „političkom i društvenom kontekstu”. Urednici najveće američke novinske agencije reč „homofobija” danas rutinski zamenjuju izrazom „antigej”.
U Srbiji je olako etiketiranje navodnih homofoba doprinelo da javna sfera ostane prepuštena ekstremistima i skandalima sklonim političarima koji se hrane uvredama i klevetama. Došli smo dotle da kada slušamo o homoseksualnosti slušamo o patologiji – bilo „srpskoj” bilo „gej”.
Ne čudi da mnogi jedva čekaju ponedeljak. „Daj da prođe i taj dan, pa da ne čujem o tome ništa više bar godinu dana”, napisao je jedan čitalac na sajtu „Politike”.
Ne doživljavaju samo „strejt” Srbi politizovanu i nametnutu paradu kao nesrećan spoj straha i agresivnosti u kome nema mnogo prostor za ponos i ljubav. Čak i organizatori Prajda priznaju da „parada nije događaj koji podržava većina LGBT osoba u Srbiji”.
Između „zdravih” i „normalnih” ratnika ukleštena je tiha većina i zdravih i normalnih gej ljudi. „Nas se gej parada apsolutno ne tiče, jer ona odavno nije naša”, piše Predrag Azdejković, marginalizovani aktivista i, praktično, neformalni glasnogovornik homoseksualaca koji veruju da nasilno nametanje parade neće doprineti da Srbija konačno počne da ih doživljava kao svoje.
Ovde i dalje postojimo samo „mi” i „oni”. U očima većine građana, „oni” su „povlašćena prozapadna kasta” koja stalno provocira. Stereotip je toliko snažan da je neophodno objašnjavati da nisu svi gej ljudi isti, da ne dele fiksaciju šačice profesionalnih aktivista i ne vide sebe na obodu društva, kao neuviđavne buntovnike ili ekscentrike koji vole da upadaju u oči. To je važno istaći zato što ovde, posle NATO bombardovanja i podrške SAD odvajanju Kosova, nije moguće ponoviti zapadnu istoriju borbe za gej prava.
Život prosečnog gej Srbina nije različit od života prosečnog građanina Srbije. Mnogi su nezaposleni ili jedva sastavljaju kraj s krajem. Obeleženi su jednom stigmom više – i prebijanjima koja je obično prate, ali i zakinutim radovanjima. Maštaju o tome da jednog dana kažu roditeljima i ne budu odbačeni. Voleli bi da mogu da dođu na praznični ručak i izgovore: „Mama, ovo je moj dečko”.
To neće ići lako. Antigej stavovi i strahovi se ovde uglavnom vezuju za slabije obrazovane građane, navijače i ljubitelje turbo-folka. Često je prethodnih dana citirana izjava Ace Lukasa da, kada je reč o potomstvu, svi znaju „šta je najgore” i zaključak: „Samo da mi deca ne bude homoseksualci”.
Ali, i oni koji vole da kažu „samo da mi dete ne bude Aca Lukas” obično ne misle baš tako. Mnogi su samo „gurnuli u orman” svoje strahove i zgađenost. „Svi znamo da je pederčina gej gospodin koji je upravo izašao iz prostorije”, napisao je veliki američki pisac Truman Kapote.
U srpskoj verziji, jedan od najglasnijih (heteroseksualnih) „boraca za gej prava” upotrebljavao je ovu pogrdu za bliskog saradnika, homoseksualca kome je dao otkaz. Dečko uspešnog sina građanskih aktivista, velikih boraca za ljudska prava, ispričao mi je nedavno da je morao da se sakrije u orman kada su se (turbo)liberalni roditelji nenadano pojavili na vratima. I u samoproglašenoj „drugoj Srbiji” prečesto važi – „gej je OK, ali ne u mojoj kući”.
Za razliku od glasne i upadljive manjine, aktivista koji vole da govore o „slobodi izbora” i „konstrukciji identiteta”, među ćutljivom većinom dominiraju ljudi koji nisu imali o čemu da razmišljaju, koji ništa nisu birali i za koje seksualnost nije stvar opredeljenja. „Ne, ja nikada nisam mislio da sam gej. To nije nešto o čemu razmišljate. To je nešto što znate”, napisao je jedan američki aktivista.
Mladi homoseksualci sazrevaju izloženi ogromnom pritisku da budu ono što nisu, da „skrivaju tajne, govore laži i poriču ono što jesu”. Tu pomažu slike s mora s prijateljicama, pominjanja davnih, zbrkanih heteroseksualnih veza i neiskreni odgovori majci koja čeka snahu.
Potresno je slušati ispovesti onih koji su dugo žalili što su rođeni drugačiji ili su se godinama upinjali da budu ono što nikada ne mogu postati. Neke od tužnih priča vezane su i za živote supruga i dece homoseksualaca koji su se – razapeti između ogromne stigme, ambicije i očajničke želje da ne budu odbačeni – opredelili da vode mučne, dvostruke živote.
Da parafraziram nesrećnu izjavu, najgora stvar koja može da se desi i Aci Lukasu i svakom drugom roditelju kome je dobrobit dece na prvom mestu jeste da mu sin ili ćerka budu gej i da ne mogu da žive ono što jesu.
Ni „izlazak” iz četiri zida roditeljskog doma neće biti mnogo lakši. U današnjoj Srbiji, čiji je usud imao brojne domaće i zapadne babice, Parada ponosa je moguća samo između dva kordona policije – i uz manje ili veće lokve krvi.
Kao takva, ona nije saveznik gej populacije koja sebe ne vidi u plišanom urbanom getu. Otud i kombinacija psovki i ravnodušnosti kojom većina gejeva dočekuje pominjanje ovakve parade i njenih organizatora, ljudi koje redovno opisuju kao samopromotere željne slave, sasvim nezainteresovane za to kako je biti LGBT osoba u Negotinu ili Leskovcu.
Velike ideje imaju smisla samo ako možemo da ih osetimo u malim, svakodnevnim stvarima. Za brojne lezbijke i gejeve mamina sarma, servirana na stolu za kojim sede roditelji i jedina osoba koja se voli poredivom ljubavlju, predstavljala bi najveću sreću. Kanonada uvreda i dijagnoza kojoj smo bili izloženi prethodne nedelje učinila je da ona postane još manje dostižna.
(Politika)