Piše: Radoš Bajić
Od prekomerne vlage i sporadične sunčeve vreline lišće opada kao da smo u kasnoj jeseni. A tek je septembar. Čini se da više ništa nije kao što je nekad bilo. Nismo putovali nigde. Brojimo poslednje dane septembra u nadi da ćemo makar na nekoliko dana uspeti da pobegnemo kod dalekih rođaka na selo. Ako smo ove godine skrpili neku paru i poslali decu do Petrovca na Moru, ili do Soluna to možemo smatrati životnim uspehom. Iluzija o bezbrižnosti koju uvek donosi leto otišla je u nepovrat. Pred vetrom koji ledi kosti i dugim jesenjim kišama koje dolaze, pred skupoćama i neizvesnošću koje nam donosi svaki naredni dan moramo zauzeti gard. Zabrinuti za budućnost naših porodica, suočeni s nemaštinom, zgroženi zlom i najstrašnijim zločinima koji nam se serviraju svakodnevno na naslovnim stranama štampe, u očekivanju dekreta o smanjenju plata i penzija i povećanju cene struje, u strahu da će nam na vrata zakucati legalizovani uterivači dugova za vodu i odžačarske usluge strepimo pred velikom enigmom. Kako da preživimo? Strahujemo da uključimo mobilni telefon. Brzi keš kredit već nekoliko meseci ne otplaćujemo. Bežimo od dosadnih službenika banke koji su uporni kao da su nam pozajmili svoj privatni novac. Na vratima lepimo list iz dečije sveske s porukom: „Nismo kod kuće. Ne primamo sudske pozive”. Ili nas Bog iskušava, ili kao narod plaćamo nečije grehe.
Na istoku Srbije ponovo imamo poplave. I dok se ministri u vladi prepucavaju – ko radi 24 sata, a ko ne radi uopšte – od posledica majske kataklizmične katastrofe skoro ništa značajno nismo obnovili. Uprkos velikim pričama i marketinškim fascinacijama jedino je slikanja pred kamerama bilo u izobilju. Nesrećnici koje nije obišla supruga predsednika Srbije prepušteni su sami sebi. Oni će umesto u kućama ovu zimu da zimuju ispod drveta. Poverenik za obnovu gospodin Blagojević požalio se da mu u Paraćinu fale pravnici da pišu rešenja o obnovi. Pomenuti gospodin, koji se proslavio na našoj političkoj sceni prebrojavajući izborne glasove, u jednim novinama se odvažio da izjavi da ,,donacije i međunarodna pomoć sporo, ili gotovo uopšte ne pristiže u srpsku kasu”. Nisam siguran da je za ovu izjavu imao saglasnost nadređenih u vladi. Medijski čuvari srpske vlasti koji vode računa o tome šta se u interesu građana u medijima može pojaviti, a šta ne – očigledno su se postarali da se ova vest objavi najmanjim mogućim slovima.
Priznajem, ne razumem se baš najbolje u međunarodnu geopolitiku, ali o tome šta se događa u našem dvorištu natucam ponešto. Zato mi je jasno zašto je neko baš ovih dana pokušao da obije fundus garderobe i kostima TV serije „Ravna Gora”. Posle marša razljućenog muftije u pratnji momaka u zelenim uniformama sa zelenim zastavama u rukama kroz Novi Pazar – mnogo je onih koji bi prikladno kostimirani obišli ovaj drevni grad. Neki su se čak i javno oglasili. Ovakva reakcija, čak i kad je na nivou verbalnog revanšističkog blebetanja bez ikakvog uporišta u realnosti, štetna je i dugoročno opasna. Da li je ratoborni muftija toga uopšte svestan? A sve se to događa dok zgroženi svet na televizijskim ekranima gleda jednu drugu boju – „oranž”. I do užasa indiferentna lica nevinih žrtava levorukog monstruma i ubice. Koji pre nego što u ime Alaha zariva sečivo noža u grkljan otetih jadnika, blebeće nešto o džihadu i međunarodnoj zaveri protiv islama.
A za to vreme huk haubičkih granata zavađene i planski nahuškane pravoslavne braće na istoku podiže nam kosu na glavi. Kao da su bojišta Ukrajine tu iza brda, nedaleko od nas. Strahote rata koje smo kao evropski narod ne tako davno ekskluzivno iskusili pod patronatom i visokim pokroviteljstvom međunarodne zajednice čine nas nespokojnim. Majstori ponovo mešaju karte. Zabrinuti zbog vatre, koja se za tili čas može proširiti i do naših kuća, lavrnjamo od jednih do drugih. Šta reći jednima da ne zamere, šta kazati drugima da se ne naljute? Pritisnuti bremenom ekonomskih nedaća – u bekstvu od sunovrata posežemo za alternativom krpljenja sve većih rupa u državnoj kasi i zadužujemo buduće generacije. Milion po milion, stotinu po stotinu, milijardu po milijardu. Ima li kraja – i kakav će biti?
Moguće je da će na kraju sve ispasti dobro. Pod uslovom da ne padnemo na pitanju koje je zaloga naše evropske budućnosti: hoće li se u Beogradu ove godine konačno održati „Parada ponosa”? Već sam iskusio mržnju komunista kojima sam se zamerio – a sada rizikujem da se uticajna gej populacija ostrvi na mene. Samo magarac dva puta pravi istu grešku. Zbog toga žurim da se na vreme obavestim, pa pitam: hoće li predsednik Srbije i premijer, sa članovima svojih kabineta, ponosno stati na čelo homoseksualaca i lezbijki i hrabro nas povesti u Evropu? Hoćemo li konačno krenuti putem prosvećenja? Hoćemo li jednom raskrstiti sa sopstvenim primitivizmom i tradicionalizmom? Hoćemo li već jednom krenuti napred u svetlu budućnost? Avioni koji sleću sa stranim diplomatama na Surčin zakrčili su nebo iznad Srbije. Važnije od života, od egzistencije, od nadolazeće gladi i opstanka nacije jeste – da se šetnja održi. Budućnost srpske države je u pitanju? O stanju ljudskih sloboda u Srbiji, o razvoju tekovina demokratije u srpskom društvu, mnogo je danas važnije šta će evropskim zvaničnicima reći anonimni lideri homoseksualaca, nego kako će ih o tome obavestiti šef srpske diplomatije? Bože – imali te gde?
Dok čekamo odgovore nadu da ćemo opstati i da će pobediti razum podgrevaju neke lepe stvari koje su se dogodile ovih dana. Ponovo su nam košarkaši vratili tako potreban osmeh na lice, a samo u Beogradu u prvi razred krenulo je 16.122 đaka. Među njima su i dve moje unuke. Ponosim se. Mojoj sreći nema kraja, ništa manje – ni brizi.
(Politika)