Piše: Dr Darko Tanasković
U preistorijskim davninama pokrivalo glave služilo joj je kao zaštita, što mu je svakako prvobitna funkcija. Ubrzo je, međutim, kapa postala, i trajno ostala, i nešto drugo, simbol statusa i pripadnosti, a onda i važan modni detalj. Zato je više nego jasno da izbor onoga što će čovek nositi na glavi umnogome govori i o onome što ima u glavi.
Naravno, postoje i izuzeci. Kad su jednom Matiju Bećkovića upitali zašto je Vuk Karadžić nosio fes, odgovorio je pretpostavkom da mu glava još nije bila za druge kape. Srećom, u glavi je Vuk već odavno bio daleko isprednjačio u odnosu na osmanlijsku kapu koju je po navici i dalje nosio.
Da fes nije samo neutralni deo tradicionalne odeće dobro je znao i veliki reformator Kemal Ataturk, pa ga je, modernizujući novu Tursku, odlučno proterao s glava njenih građana. U Bosni, gde je s reformama uvek nešto teže išlo, fes je na glavama lokalne uleme i uglednika zamenjen svojim surogatom sa zapadnih strana, beretkom, čuvenom „francuzicom“. U Turskoj danas teku ubrzani proces reislamizacije ukupnog društvenog ambijenta i rehabilitacija osmanskih vrednosti, ali nešto ne vidimo da se Erdogan ili Davutoglu pojavljuju s fesom na glavi kako bi i ličnim primerom podstakli promenu kodeksa politički korektnog izbora kape za doba koje nastupa. Valjda im ono u glavi ipak ne dopušta da svoja ideološka ubeđenja početkom DžDžI veka demonstriraju baš fesom na glavi.
S nekim glavama u Sandžaku transformacija, izgleda, ide mnogo brže i odlučnije, pa je onomad u „pohodu na Hadžet“ Novim Pazarom askerski prodefilovalo tridesetak mlađanih Zukorlićevih „barjaktara“, u zelenim uniformama i s crvenim fesovima na glavama, što je izazvalo zaprepašćenje i zebnju kod većine novopazarskih Srba i Bošnjaka, kao i oštra reagovanja sa više strana. Predsednik Bošnjačke kulturne zajednice Admir Muratović tvrdi da nije reč ni o kakvoj vojsci, već da je u pitanju bezazleni performans, a da učesnici zelenom bojom ističu pripadnost islamu, dok su crveni fesovi tradicionalne narodne kape muslimana u Sandžaku.
Ako se osvrnemo u ne tako daleku prošlost, videćemo da su razni bezazleni performansi praćeni promenom kapa zaista neka vrsta lokalne tradicije. U toku i neposredno posle Drugog svetskog rata, sandžački Bošnjaci su bili naročito aktivni u usvajanju novih modela uniformi i kapa. O tome je, srećom, sačuvana verodostojna foto-dokumentacija u kojoj se na istim glavama smenjuju fesovi i partizanske kape sa zvezdom i polumesecom, a onda samo sa zvezdom, pa albanski ćulasi s nemačkim nacističkim šapkama, a sve u uzvišenoj misiji „zaštite Sandžaklija od četničkih pokolja“.
Tako je, recimo, ugledni prijepoljski hodža Husein Rovčanin na početku rata skinuo ahmediju, uzeo pušku u ruke, a na glavu stavio fes s polumesecom i zvezdom. U ovogodišnjem novopazarskom „performansu“ pušaka, doduše, nije bilo, a hodže su još uvek nosile ahmedije. Znači li to da možemo biti spokojni?
(Novosti)