Piše: Bogdan Đurović
Nekoliko važnih događaja, koji unose novu dinamiku u zbivanja u Ukrajini i oko nje, obeležili su proteklu nedelju. Najpre je u petak 5. septembra minska Kontakt grupa za Ukrajinu potpisala Protokol o implementaciji mirovnog plana Porošenko − Putin, da bi u ponedeljak 8. septembra ambasadori 28 zemalja članica EU usvojili novi paket sankcija protiv Rusije. Naizgled paradoksalno, Brisel pooštrava kaznene mere protiv Moskve, uprkos činjenici da je ruski predsednik Vladimir Putin istupio s inicijativom mirovnog plana za istok Ukrajine. Možda se u tome i krije razlog što je EU usvojila paket restriktivnih mera protiv Rusije, ali je njihova primena odložena za „nekoliko dana“.
Navodno, protiv tih mera pobunila se Finska, zabrinuta za posledice koje će nastupiti kada Rusija uvede kontrasankcije, ali je više nego očigledno da je unutar EU već došlo do velikog raslojavanja i podele kada je reč o „zajedničkoj spoljnoj politici“. Naime, veliki broj zemalja ovu politiku ne doživljava kao „zajedničku“, još manje kao instrument koji štiti njihove nacionalne interese. Tako se pokazuje prava cena evroatlantskih integracija, gde je veliki broj evropskih zemalja osuđen da stegne zube, trpi i pati, zarad interesa transatlantskog partnera. No, najteže posledice za Evropu još ni izbliza nisu nastupile. U ovom trenutku je izvesno da su pojedine evropske zemlje silno frustrirane efektima međusobnog kažnjavanja Brisela i Moskve, ali su nemoćne da se usprotive Americi i njenom nemilosrdnom sprovođenju sopstvenih interesa i po cenu ekonomske stagnacije svojih „partnera“.
7 I 12 TAČAKA
Trpeće i Ukrajinci, i sa leve i sa desne obale Dnjepra. Minski protokol doneo je tek malo olakšanje, predah u vođenju velikih vojnih operacija i stradanju civilnog stanovništva. Međutim, ukrajinski konflikt je samo zamrznut i to u tački koja ne odgovara ni jednoj ni drugoj strani, a posebno Novorusiji, koja je taman krenula u oslobađanje svoje teritorije od vojske pod kontrolom Kijeva. Tako se može reći da Minski protokol bar malo više ide naruku Kijevu, koji je uspeo da spreči potpuni kolaps i prodor armije Novorusije u dubinu sopstvene teritorije. Posmatrano sa ove tačke gledišta, naizgled, ukrajinski predsednik Petro Porošenko može da bude veoma zadovoljan, jer njegovi zapadni pokrovitelji veruju da su – bar za sada – kombinacijom vojno-političkih mera i pritisaka na Moskvu, uspeli da spreče brz vojni poraz Kijeva. Iza zatvorenih vrata bivše predsedničke palate u Minsku, pregovarači OEBS-a, Ukrajine, Rusije i Novorusije postigli su sporazum u 12 tačaka. Protokol sadrži zajedničke elemente sa mirovnim planom u sedam tačaka, koji je Putin izneo dva dana ranije u Ulan Batoru.
Putinov plan predviđa sledeće korake. Prvo, obustaviti aktivne ofanzivne operacije oružanih snaga, oružanih formacija ustanika jugoistoka Ukrajine na donjeckom i luganskom pravcu. Drugo, pomeriti oružane jedinice snaga Ukrajine na rastojanje koje isključuje mogućnost granatiranja naseljenih mesta artiljerijom i svim vrstama višecevnih raketnih bacača. Treće, predvideti ostvarenje potpune i objektivne međunarodne kontrole poštovanja uslova prekida vatre i monitoringa situacije stvorene na taj način u zoni bezbednosti. Četvrto, ukinuti primenu borbene avijacije protiv civilnog stanovništva i naseljenih mesta u zoni sukoba. Peto, organizovati razmenu nasilno zadržanih lica po formuli „svi za sve“, bez ikakvih prethodnih uslova. Šesto, otvoriti humanitarne koridore za kretanje izbeglica i dostavu humanitarnog tereta u gradove i druga naseljena mesta Donbasa – Donjecku i Lugansku oblast. Sedmo, obezbediti mogućnost slanja remontnih brigada u postradala naseljena mesta radi obnove razrušenih objekata socijalne i komunalne infrastrukture i pružanja pomoći u njihovoj pripremi za zimu.
Kao što se vidi, Putinov plan ne sadrži elemente vezane za buduće teritorijalno i političko ustrojstvo Ukrajine, samim tim ni Novorusije. Naprosto, nije na Putinu, kao šefu susedne države, da predlaže modele razgraničenja, federalizacije i autonomije Ukrajine. Ipak, on je jasno zatražio da se ukrajinska artiljerija i sistemi „Grad“ povuku na bezbednu udaljenost, što iznosi više od 40 kilometara od bilo kojeg naseljenog mesta. Praktično, to je zahtev da ukrajinske snage napuste Donbas, jer su naseljena mesta raspoređena na svakih 20-30 kilometara. Tako, ova dva pitanja ostaju i dalje otvorena, a sa njima i sama mogućnost potpunog okončanja ratnih dejstava. Prema podacima sa lica mesta, proklamovano primirje se i dalje krši, doduše, borbena dejstva više nisu tako intenzivna kao ranije.
Konačno, Donjeck, Lugansk i Kijev postigli su u Minsku 5. septembra sporazum u 12 tačaka, koji se od Putinovog plana razlikuje i sadrži značajne nove momente, koji za Novorusiju teško da mogu biti prihvatljivi. Posebno je sporna tačka 10, u kojoj se zahteva da „bojovnici i plaćenici“, kao i „nelegalne formacije“ napuste Ukrajinu. Sasvim je očigledno da pod ovakvu formulaciju potpada cela armija Novorusije, što zapravo – ako bi se ova tačka dosledno sprovela – znači njeno samoraspuštanje. Sa aspekta zakona Ukrajine (a ceo Protokol se zasniva na poštovanju ukrajinskog ustavnopravnog poretka) u Donbasu su zakonite jedino oružane formacije koje se šalju iz Kijeva. A upravo ove jedinice treba odmah da napuste Donbas – i po Putinovom planu, i po zahtevima Novorusije. Stoga, reklo bi se da je Minski protokol u startu „grbo rođen“ i da će njegovo potpuno sprovođenje u praksi biti nemoguće.
Kijev ne želi da Donbas dobije nekakav „specijalni status“, dok Moskva i Donjeck najviše na tome insistiraju. Upravo tu leži najveća opasnost – Novorusija insistira na nezavisnosti, ili bar na statusu federalne jedinice, dok Kijev u ovom trenutku ne želi za to ni da čuje. Tako snažna polarizacija stavova već je dovela do oružanog sukoba i gotovo sigurno će ponovo do toga dovesti. Pitanje je samo trenutka kada će se to desiti, da li već u narednim danima i nedeljama, ili će Kijev čekati proleće da ponovo pokuša nemoguće i slomi Novorusiju.
NOVA KONCEPCIJA RATA
Posebnu priču predstavljaju ponašanje Moskve i njeni interesi. Najvažnije dostignuće ukrajinske krize jeste ruska demonstracija nove koncepcije vođenja rata, koju su zapadni eksperti već nazvali „hibridnom“. Putin pobeđuje u ukrajinskom ratu protiv regularne armije 40-milionske zemlje, ojačane teritorijalnim i paravojnim trupama, ali niko ne vidi na terenu oružane snage Ruske Federacije. Zato predstavnici Stejt departmenta neprestano optužuju Rusiju zbog navodnog prisustva njenih „hiljada vojnika“ u Donbasu, ali bez ijednog dokaza za to. Sve se svodi na tvrdnje po principu „mi imamo dokaze, ali ne možemo da ih predočimo, jer bismo tako otkrili naše poverljive izvore informacija“. Zato i ne čudi što su Evropljani frustrirani, pre svega države poput Slovačke, Češke, Kipra, Finske, ali i same Nemačke, čiji interesi mogu biti teško ugroženi ukoliko se ekonomski rat rasplamsa.
Teško je, naravno, do kraja odgonetnuti kako Kremlju polazi za rukom ono što Amerikancima nikada nije – da pobeđuju na bojnom polju bez angažovanja svoje regularne vojske. Primeri Bosne, Kosova, Iraka, Avganistana, Sirije, pa i Libije, pokazali su da američki igrači uvek gube rat ako se direktno ne umešaju američke vazdušne i(li) kopnene snage. U Ukrajini je situacija obrnuta: malobrojne proruske jedinice bukvalno su satrle znatno nadmoćnije kijevske trupe, a da ruskog vojnika niko video nije. Moskva nikog ne bombarduje, nema osiromašenog uranijuma, kasetnih bombi i nevidljivih aviona. Sve je čisto i u skladu sa međunarodnim pravom. Nemoćni da se bilo kako tome suprotstave, osim uvođenjem samoubilačkih sankcija koje štete više Zapadu nego Rusiji, Amerikanci su to nazvali „hibridnim ratom“.
Ne ulazeći ovom prilikom u detaljnije objašnjavanje tehnologije Putinovih poteza i metoda, treba ipak napomenuti da se nova, prvi put diskretno pokazana na Krimu „hibridna koncepcija“, bazira na dva veoma prosta principa – patriotizmu i profesionalizmu. I, naravno, na besprekornom finansiranju, koje naprosto baca u depresiju zapadne stratege. Amerikanci, koji se svuda hvale kako je njihov „odbrambeni“ budžet veći nego svih ostalih zemalja zajedno, sada su shvatili da Rusi poseduju veoma efikasne „hibridne jedinice“, koja ne postoje ni na papiru ni na mapama. Time se može objasniti očajničko lobiranje i „zavrtanje ruku“ evropskim zemljama da uvedu sankcije Moskvi, računajući da će tako slomiti tu nevidljivu finansijsku mašineriju.
Kao što se prethodnih decenija širom Evroazije „narod“ podizao na demonstracije i revolucije protiv nedemokratskih diktatora, a onda na vlast dolazili NATO kursisti i pitomci, tako se ove godine i novoruski narod podigao protiv dvodecenijskog tihog etničkog čišćenja. I za samo četiri meseca, misterioznim hibridnim ratom bez vojske i fronta, slomio vojnu mašineriju Ukrajine, najveće države Evrope, potpomognute NATO dolarima i instruktorima. Skršenih krila, Porošenko i NATO oberučke su prihvatili mir. Putinov – hibridni mir. Nisu još do kraja svesni šta ih je snašlo, samo osećaju strah od nevidljivog protivnika, zbog kojega mlataraju rukama u prazno. Terali su lisicu, a isterali medveda. Sada bi još želeli da se nekako jeftino izvuku, da još malo glume pobednike. Još uvek nisu svesni šta ih je snašlo.
__________________________________________________________________________
Minski protokol u 12 tačaka
1. Obezbediti neodložni obostrani prekid primene oružja.
2. Obezbediti monitoring i verifikaciju od strane OEBS-a režima neprimenjivanja oružja.
3. Sprovesti decentralizaciju vlasti, i putem usvajanja Zakona Ukrajine „O privremenom uređenju lokalne samouprave u pojedinim delovima Donjecke i Luganske oblasti“ u Ukrajini (Zakon o posebnom statusu).
4. Obezbediti stalno dejstvujući monitoring na ukrajinsko-ruskoj državnoj granici i verifikaciju od strane OEBS-a, uz stvaranje zone bezbednosti u prigraničnim delovima Ukrajine i RF.
5. Osloboditi bez odlaganja sve taoce i nezakonito pritvorena lica.
6. Usvojiti zakon o nedopustivosti procesuiranja i kažnjavanja lica u vezi sa dešavanjima u pojedinim delovima Donjecke i Luganske oblasti.
7. Nastaviti inkluzivni opštenacionalni dijalog.
8. Doneti mere za poboljšanje humanitarne situacije u Donbasu.
9. Omogućiti sprovođenje prevremenih lokalnih izbora u skladu sa Zakonom Ukrajine „O privremenom uređenju lokalne samouprave u pojedinim delovima Donjecke i Luganske oblasti“ (Zakon o posebnom statusu).
10. Izvesti nelegalne oružane formacije, vojnu tehniku, kao i bojovnike i plaćenike sa teritorije Ukrajine.
11. Usvojiti program ekonomskog preporoda Donbasa i obnove života i rada regiona.
12. Omogućiti garancije lične bezbednosti za učesnike konsultacija.
(Pečat)