Piše: Raša Popov
Namnožilo nam se velikih bogataša. Kao što su drugi narodi iz srpskog jezika preuzeli krvavu reč „vampir”, tako smo mi sad za pomalo pogrdno označavanje svojih megabogataša uzeli iz kineskog reč „dai bun”, veliki gospodar, koju umekšavamo kao „tajkun”. Naš književnik Srba Ignjatović, otkrio mi je da mi imamo bolju i jasniju reč za čoveka s golemim i nagomilanim bogatstvom – golemaš.
Neću da huškam protiv bogatih ljudi kao takvih. Kina je doživela zapanjujući privredni procvat svojim kompromisom s preduzimljivim ljudima, što bogati jesu. Zemlja milijarde ljudi u nekadašnjim vojničkim bluzama, ima sada građansku klasu. Video sam na moskovskom aerodromu putnike pred kapijom kroz koju se ulazi u avion za Kinu. Bila su to otmena gospoda, s prtljagom standardnog modernog svetskog dizajna. Svi su bili u belim odelima. Fini trag milenijumske tradicije kineskog odevanja u belo, ali u sasvim kosmopolitskoj varijanti. Iskreno sam im se divio.
Ali hoću da se zapitam kako ustvari golemaški tajkuni gospodare? Novcem. To je najsuptilnije gospodarenje koje je ljudski rod izmislio. Jedan moj bliski rođak, vrsni agronom, koji kao stručnjak obrađuje zemlju, opisao mi je u kakvom se položaju naš seljak nalazi pred golemašima.
Da bi postigao ono zeleno čudo po njivama, gde se ostvaruje vekovni seljački san da se svaki pedalj obradi i zaseje, ratar mora da kupi seme, đubrivo, hemijska sredstva, da obnovi traktor koji radi već čitave decenije… U Banatu je čuven jedan agronom koji je orao njive traktorom starijim od četiri decenije… Bio je taj traktor jedan od prvenaca Titove epohe, kad je vlast olabavila pritisak na seljaka, te ovaj postao kadar da kupi traktor. Botoško deset puta obnovljeno radno vozilo oralo je još i tokom čitave Miloševićeve ere.
Samo odnarođeni snob misli da se za setvu možeš pripremiti bez novca. U krizi mnogi su u hroničnoj besparici. A nije sav novac u trezorima banaka. Ima ga u naturalnom vidu i kod golemaša. Seljak odlazi tajkunu, i predusretljivo dobija od njega seme, đubrivo, svu hemiju i sve što mu treba… Ugovara se način i trenutak vraćanja dužne vrednosti. Kad se usevi požanju ili oberu, seljak kome se pomoglo kad je bio „potrebit”, isporučiće svome predusretljivom pomagaču letinu u precizno određenim količinama.
Tako tajkun dobija, na primer, pšenicu „u naturi”, pre nego što joj je određena cena, a ako zgrne mnogo pšenice on može cenu i da diktira! E, sad zamislimo da se cena poveća 5. januara… Eto, blagodeti za tajkuna. Ako tad proda žito ugovoreno pre godinu dana, dobijeno pre pet meseci, lepo će „hasnirati”. Samo treba biti strpljiv. A golemaš može strpljiv da bude. U Novom Kneževcu mi je pripadnik moje svojte pričao da je jedne zime prodao svu pšenicu do 31. decembra, a ono joj cena skoči na Tucindan. „Imao sam gubitka milion dinara!” Nije bio strpljiv. A golemaš može strpljiv da bude.
Sve je u redu. Nema laži, nema prevare. Tržište ima svoje ćudi… Neko rmbači, neko vlada.
***
Ovo je samo jedan od stotinu malih primera koji pokazuju kako tajkun, kao vlasnik novca, suptilno i neprimetno gospodari. On ne špekuliše. On je kao vlasnik novca u povoljnijem položaju od seljaka koji grca u besparici. Nije on poslao seljaku u kuću udbaše, kao ono Tito pre nego što je iz Amerike dobio brodove pune žita – seljak je sam došao velikom gospodaru na vrata. Nema obaveznog otkupa, sve je nevini kupoprodajni odnos, samo ćar preteže na jednu, jaču stranu.
***
Ipak, u našem agraru gde sad koegzistiraju vlasnici hiljada hektara, sa malim i srednjim seljakom, jedno je zdravo: duboko osećanje svih, nasleđeno iz starog seljačkog sna, da se mora obraditi svaki pedalj zemlje…
Moja sestra od strica otkrila mi je kako Kinezi gledaju na neobrađen komadić zemlje: „Pored naše stare kuće u Mokrinu, otvorena je kineska radnja. To je nekad bila kafana našeg oca, postojala je pod Titom, a sada je propala. Na samom početku avlije, čim se izađe iz zadnjih vrata radnje, bilo je oko deset metara utabanog zemljišta… Proletos, vidim po njemu povrće. Kineskinja ga plevi, neguje. Kažem joj da to nikad nije obrađivano. A sad eto, kineski kupus i još i drugo povrće… malo, ali njima vredno truda! Kineskinja se nasmeši i ponudi mi da probam kupus.”
Nažalost, kod nas, uprkos sve vrednijim baštovanima, ima i zaparloženih njiva. Otišlo se u gastarbajtere, a ljudska reka sliva se u gradove.
(Politika)