Stjepana Đurekovića, bivšeg direktora INA, ubio je „solista“ 1983. godine u blizini Minhena u Nemačkoj, po nalogu jugoslovenske Udbe, na čijem čelu je bio Stane Dolanc. I to po operativnim podacima koje je dostavila hrvatska Služba bezbednosti, kojom je rukovodio Josip Perković! Pa i pored svih ovih podataka, teško će nemačko pravosuđe dovesti u vezu ovo ubistvo sa uhapšenim Perkovićem, jer je i egzekutor ovog krvavog čina – odavno mrtav, a drugih svedoka nije bilo.
Krunoslav Pratos, za koga se kaže da je bio saradnik jugoslovenske tajne policije, čovek koji je za ubistvo Đurekovića već osuđen na doživotnu robiju, verovatno neće biti validan svedok protiv Perkovića, jer nije sa njim u ovom slučaju imao direktne kontakte.
Zbog svega rečenog, postavlja se pitanje da li ovim slučajem Nemačka, posle više od tri decenije, želi da raskrinka sistem rada Titove tajne policije, koja je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka ubijala svoje političke neistomišljenike širom Evrope? Jugoslovenska SDB je svojim akcijama protiv emigracije likvidirala na desetine ustaša, četnika, balista, praktično sve one koji su označeni kao protivnici režima i velika opasnost po njega.
- Poznato mi je da je Stjepan Đureković imao kod nas u saveznom SDB dosije - kaže jedan od bivših „federalaca“.
- Ne mogu tačno da se setim, ali je bilo nešto vezano za njegov rad u INA. Bili su u pitanju neki poslovi i njegove poslovne mahinacije, pa čak i da je neke podatke davao Nemcima. Kada je bio „provaljen“, on je jednostavno zbrisao iz zemlje i utočište potražio u ekstremnoj emigraciji u Nemačkoj, kod ustaša. Verovao je da će ga oni spasti.
U vreme kada je na čelu Odeljenja za emigraciju u Hrvatskoj bio Josip Perković, u saveznoj Udbi načelnik Druge uprave bio je Stanko Čolak. Po svim ocenama, vrstan operativac.
- Čolak je ostao dosledan i principijelan i ne želi da priča o ovom slučaju i bilo kojem drugom iz ranijeg perioda – tvrdi njegov bivši kolega.
- Služba je radila ono što je radila. Samo je pitanje veličine i moći države, da li može da zaštiti svoje činovnike ili ne?
Hrvatska služba državne bezbednosti, njeno odeljenje za emigraciju, na čijem čelu je bio Josip Perković je brzo reagovalo posle nestanka Đurekovića, odnosno emigriranja u Nemačku. Bio je to njihov interni problem, ali koji se morao rešavati na najvišem državnom nivou. Postojala je i osnovana sumnja da se povezao i sa nemačkim obaveštajnim službama. Odmah je zatražena dozvola od saveznog sekretara SSUP-a Jugoslavije Staneta Dolanca za hitnu akciju. I dobili su je. Operativna akcija pod nazivom „Dunav“ mogla je da počne.
- Ovakva akcija nije se mogla izvesti bez prethodno odrađene logistike – kaže bivši visoki srpski policijski funkcioner.
- Đureković je lociran i praćen. Praćene su njegove navike u svakodnevnom kretanju i čekalo se samo najpogodnije mesto za akciju. Za taj posao je odabran jedan čovek, koji nije bio radnik Službe i koji nikada nije radio u grupi. Sa pasošem na lažno ime, lako je ušao u Nemačku. Sačekao je priliku i u garaži jedne tamošnje štamparije hladnokrvno je ubio Đurekovića. U njega je ispalio nekoliko hitaca. Po unapred utvrđenom planu, neopaženo se izvukao iz Nemačke.Nemačka policija, odmah posle ubistva Đurekovića, pokušala je da slučaj reši hapšenjem nekoliko naših žestokih momaka koji su se nalazili u Nemačkoj. Ali, nisu uspeli, pa su uhapšene, među kojima je bio i Đorđe Božović Giška – morali, zbog nedostatka dokaza – da puste. Ali, istražni organi se nisu predavali. Istraga ovoga slučaja bezmalo traje skoro tri decenije.Javnost odavno spekuliše sa imenima onih koji bi mogli da budu izvršitelji ovog krvavog zadatka. Među njima je nabrojano nekoliko žestokih momaka, dobro poznatih našoj i evropskoj javnosti.
- Ti momci su uglavnom imali kriminalne dosijee i trebalo ih je samo „ubediti“ da se sada stavljaju u interese države i da kao iskreni patrioti ne treba da odbiju ponuđene zadatke – dodaje bivši policijski funkcioner.
- Imali su harizmu, petlju i zbog toga je Služba na neki način ostala čista. Naravno da su za takve poslove bili nagrađivani i novčano i materijalno. Takođe, bili su praktično zaštićeni u svojoj zemlji, osim ako se nije radilo o nekim ozbiljnijim krivičnim delima.
I pored činjenice da je Đurekovića ubio „solista“ i da drugih svedoka nije bilo, niti materijalnih tragova, ipak je u određenim krugovima procurila vest o naručenom ubistvu političkog emigranta:
- Za ovo se nikada ne bi saznalo, da se egzekutor nije u jednom društvu pohvalio, kako je on to uradio – priča bivši „federalac“.
- Uradio je to samo da bi kod njih izazvao dodatno strahopoštovanje. Nije više nikakva tajna da je DB ubijala ekstremiste po Evropi. U ovom slučaju ne važi „ona“ po kojoj je Hrvat ubijao Hrvata, Srbin Srbina. Verovatno je u svemu tome i neka sakrivena poruka, da, ipak, „Hrvat nije ubio Hrvata“.
(Novosti)