Piše: Branko Radun
Recikliranje je štedljiv i domaćinski pristup životu, a u privredi to znači da vam otpad postane novi izvor sirovina i radnih mesta. Statistike pokazuju da Srbija reciklira desetak puta manje otpada od zemalja EU, a one opet daleko zaostaju za Japanom koji reciklira skoro sve što predstavlja otpad. Poslednjih desetak godina vlast se bavila uglavnom velikim ideološkim temama – patriotizmom, evropejstvom, uređenjem države i geopolitičkom orijentacijom, a pri tome „nije stizala” da nešto uradi da spasi privredu od propadanja. Toliko se pričalo o „evropskom putu Srbije” od 2000. na ovamo, a toliko se malo uradilo na planu dostizanja zaista bitnih evropskih standarda u privredi! Evropejstvo je postalo mantra koja nikog nije obavezivala, a zapravo maska za korupciju, posebno u vreme vlasti DS-a. Kao što je patriotizam bio upotrebljen i zloupotrebljen u nekim drugim vremenima.
No, gore od ovog nemara je proces privatizacije koji je deindustrijalizovao zemlju i pretvorio je u „ekološku državu” s milionskom armijom siromašnih i nezaposlenih. Kako je našim političarima bilo „ispod nivoa” da se bave opstankom srpske privrede, tek koliko im je bila egzotična priča o reciklaži otpada! U poslednje vreme se počelo raditi na ovom planu, ali bez naročitog efekta, osim što je „nešto započeto” poput nacionalne strategije za upravljanje otpadom. U Srbiji se trenutno reciklira oko sedam odsto komunalnog otpada, a za pet godina bi navodno trebalo da sustignemo EU, gde se 70 procenata otpada prerađuje i ponovo vraća u privredu kao sirovina ili energija.
Reciklaža je privredna grana koja doživljava bum u razvijenim ekonomijama, a kod nas se samo mali deo potencijalnih sirovina izdvaja, dok velika većina završava na otpadu, čime se gube stotine miliona dolara i hiljade radnih mesta. Procenjuje se da je potencijalno tržište sekundarnih sirovina kod nas preko 300 miliona evra, a da je na prikupljanju i selekciji „sirovina” sada angažovano oko 40.000 ljudi.
Zbog svega toga razvijena društva štite svoje industrije, pa i industriju reciklaže, onemogućavanjem ili otežavanjem izvoza sekundarnih sirovina ili otpada. Kod nas očigledno nije poznato ili nije takav pristup u praksi da standardima, taksama ili na neki treći način ograničimo izvoz ovih sirovina. Osnovna je istina da su bogati oni koji izvoze gotove proizvode i usluge, a siromašni oni koji izvoze sirovine – primarne ili sekundarne svejedno je. Osim možda ako niste naftonosne kneževine arapskog sveta.
Ako dopustite da svako lako i budzašto kupuje vaš otpad onda pravite štetu na više frontova. Prvi je što poklanjate nešto što može biti mnogostruko vrednije, ako se selektuje i preradi. Drugi je što vi time dovodite u tešku situaciju domaće proizvođače koji koriste ovaj oblik sirovina i koji tako dobijaju nelojalnu konkurenciju. To podiže cenu sirovina i čini ih nekonkurentnim ili otežava njihovu nabavku. Na domaćem tržištu su veoma prisutne turske kompanije (tržište metalnog otpada), što je izuzetno veliki problem za naše prerađivače metala. Slično je kod drugih sirovina. Šta je u pitanju – da li nemar prema nacionalnom interesu ili korupcija nadležnih koji se time bave? Najverovatnije je reč o kombinacija nemara, korupcije i nerazumevanja posledica koje tako neodgovorna privredna politika ima na domaću proizvodnju.
Neophodno je hitno prekinuti takvu praksu kojom se budzašto razvlače naše sekundarne sirovine i otežava poslovanje onih kompanija koje još rade u ovoj zemlji, a koriste ih kao izvor sirovina. To se može učiniti direktnom zabranom izvoza ili posredno preko poreza, taksi i standarda kako to čine razvijene zemlje.
Reciklaža je, rekli bismo, i pristup životu. Filozofski posmatrano, nama danas ne treba samo reciklaža sirovina već i ideja. Srbija danas pati od nedostatka inicijativa i ideja, a naša prošlost je riznica u koju retko zalazimo. Neke institucije poput zadužbinarstva ili mobe (to je deformisano u ideji radnih akcija) su gotovo zaboravljene. Mi smo odbacili i ono što je bilo dobro u prošlosti – bilo to starije, iz perioda monarhije, ili novije, socijalističko, a prihvatili smo uglavnom loše strane kapitalizma. Pametna reciklaža odvaja žito od kukolja, a u tome smo se pokazali neuspešni. Svaka generacija reciklira prošlost i ono što se zove tradicija, a od toga da li je odbacuje ili vrši loš izbor zavisi i njena budućnost.
(Politika)