Piše: Ljubodrag Duci Simonović
Srbija propada, a srpski narod nestaje… Bande kriminalaca otimaju našem narodu fabrike, rudnike, zemlju, vodu… Policija prebija radnike… Vojska nema čamce ni baterijske lampe… Milijarde evra svake godine bivaju prebačene na račune u inostranstvu… Odigrava se završni čin otimanja Kosmeta… Trećerazredni političari sa Zapada dolaze u Beograd da nam postavljaju ultimatume… Ubedljiva većina mladih želi da napusti zemlju…
Koga to zanima? Sudeći po novinskim izveštajima i televizijskim emisijama – nikoga. Pitanje svih pitanja je da li je Novak Đoković pobedio na nekom turniru i koliko je novca „zaradio“.
„Fondacija Novak Đoković“ uložila je, u avgustu ove (2014.) godine, par stotina hiljada evra u opremanje dečijih vrtića i zabavišta. Još jedan „humani“ gest „našeg velikog šampiona“ koji je dobio podršku javnosti. Šta se krije iza ovih „humanitarnih“ akcija?
Naši „vrhunski sportisti“, na čelu sa Đokovićem i Divcem, primenili su metod koji odavno koristi pljačkaška „elita“ na Zapadu: da koristi nesreću obespravljenih radnih slojeva da bi stvorila oreol „dobročinitelja“ i kupili javnost. Koji će čovek koji ima samopoštovanje da koristi tuđu nesreću da bi sebe reklamirao? Onaj ko stvarno želi da pomogne, on to radi bez pompe.
Novak Đoković je samo u 2013. na turnirima i od reklama „zaradio“ preko 27 miliona dolara. Ne postoji podatak da je platio porez Srbiji – čiji je državljanin. Koliko Novak Đoković i drugi „vrhunski“ sportisti, treneri i sportski menadžeri duguju našoj državi? Kada se imaju u vidu godine koje su za nama, radi se o stotinama miliona dolara i evra.
Uli Henes, legenda nemačkog fudbala i najuspešniji menadžer „Bajerna“, osuđen je u Nemačkoj na 3,5 godine zatvora zbog utaje poreza. Otac teniserke Štefi Graf bio je osuđen na 7 godina zatvora zbog manipulacije sa poreskim listama svoje ćerke. Šta je sa našom državom? Zbog čega su utajivači poreza iz sveta profesionalnog sporta iznad zakona? Da li se radi o dodvoravanju masama, ili o sistematskom potkupljivanju političara, državnih službenika i novinara od strane „vrhunskih“ sportista?
Kako je moguće da „vrhunski“ teniseri za pobedu na nekom turniru dobiju više od 2 miliona dolara? Da bi zaradio 2 miliona dolara prosečno plaćeni radnik u svetu treba da radi 500 godina! Đoković i njegove „kolege“ iz sveta tenisa taj novac „zarade“ za nekoliko sati „igranja“. Zbog čega teniski cirkuzaneri dobijaju novac o kome radnici ne mogu ni da sanjaju? Koje društvene vrednosti stvaraju teniseri? Ono što oni zapravo „rade“ je prebacivanje teniske loptice sa jednog na drugi deo terena.
Igračka tehnika u sportu nema emancipatorski, već zabavljačko-cirkuzanerski karakter. Ona je sredstvo za proizvodnju „spektakla“ sa kojim treba integrisati ljude u vladajući poredak. Sa njom se ne razvijaju istinske ljudske moći, već oblici manipulacije i uništavanja ljudi kao kulturnih i prirodnih bića. Savladavajući igračku tehniku, sportista se obračunava sa svojim duhovnim i igračkim bićem. Što je „veći teniser“, sportista je manje čovek. On postaje svojevrsni fah-idiot kako u mentalnom, tako i u telesnom smislu. „Teniser“ je oblik u kome se čovek otuđuje od sebe kao čoveka.
Da bi se shvatila prava priroda „vrhunskog“ tenisa, treba imati u vidu ko plaća svetsku tenisku „elitu“. To su, pre svega, „dobrotvorne“ fondacije Bila Gejtsa, „Monsanto“, najveće svetske banke, „Puma“, „Adidas“, „Koka-kola“…
Đoković, Nadal, Federer… su klovnovi najmoćnijih kapitalističkih klanova i kao takvi zaštitni znak savremenog kapitalizma. Oni su jurišnici „novog svetskog (američkog) poretka“ koji uništava čovečanstvo i život na Zemlji. „Vrhunski sportisti“ spadaju u 1% svetske bogataške „elite“. Jahte, kuće i posedi, ekskluzivna odmarališta, boravak u najskupljim hotelima, ogroman novac u zapadnim bankama… Oni su organski deo bogataške „elite“ koja vlada svetom. „Posebnost“ Đokovića je u tome, što svoje reklamne panoe postavlja preko celih zgrada i što diže sebi spomenike po Srbiji!
Sve veće sume koju dobijaju teniseri proporcionalne su sve većoj bedi u kojoj se nalazi sve veći deo radničke populacije u svetu. „Sport je najjeftinija duhovna hrana za radne mase – koja ih drži pod kontrolom!“ – to je zlatno pravilo sporta do koga je došao Pjer de Kuberten – zvanično „otac“ modernog olimpizma. Sportisti ne stvaraju društvene vrednosti, već depolitizuju potlačene i na taj način služe očuvanju vladajućeg poretka.
Teniseri nisu „predstavnici svojih nacija“, već janičari najmoćnijih kapitalističkih korporacija koje koriste sport da unište nacionalne kulture i nacionalno-slobodarsku samosvest. Sport je kruna „mondijalističkog“ pogleda na svet, a moderni olimpizam je prva i najvažnija mondijalistička religija. Istovremeno, teniseri su trčeći reklamni panoi najvećih kapitalističkih korporacija i kao takvi proizvođači potrošačkog mentaliteta – koji je pokretačka snaga „potrošačkog društva“ koje sve intenzivnije ugrožava opstanak čovečanstva.
Novac koji „zarađuje“ i „poklanja“ Novak Đoković je krvavi novac koji su kapitalistički zlikovci oteli od radnika i sa kojim plaćaju sportiste-najamnike da „ispiraju mozak“ potlačenima i stvaraju od njih pokorne idiote.
„Navijati“ za Novaka Đokovića i njegovu tenisersku bratiju zapravo je davanje podrške dželatima čovečanstva da dokrajče svoj monstruozni „posao“: da se obračunaju s kritičko-menjalačkim umom i unište život na Zemlji.
(ljubodragsimonovic)