Piše: Miloš Kordić
Narodna skupština Srbije umela je ovog leta baš da iznenadi. Taman lepo zaboravimo naše narodne poslanike koje, istina, nismo mi ni birali, nego njihove stare, nove, otcepljene, metamorfozirane partije, stranke, koalicije, a najčešće su nam ih, što da se lažemo, birali, odnosno određivali njihovi predsednici, šefovi… taman ih zaboravimo, jer smo mislili da se većina njih odmara po Bodrumima, Luksorima, Milosima, Hvarovima… kad nam se oni samo odjednom pojave na malim ekranima. U skupštinskim klupama.
Oni dakle rade. I u direktnom televizijskom prenosu i na odloženom snimku: rade. Dođu odnekud, neki bogami i dobro preplanuli, zasednu u skupštinske klupe, ubace poslaničke kartice u one svoje malecne ekrane, prilično debeli poslovnici o radu su pred njima, pa krenu na posao. I s levog i sa desnog krila krenu da prodiru brzonogi repličari, šutiraju po golu dnevnog reda na kome su se isprečili ministri, ili su tu njihove rezerve, ili se udara po večnom, u prelepoj staroj skupštinskoj dvorani postavljenom golu, odnosno fotelji u kojoj se kao stameni golman šepuri predsednik Skupštine ili neki od potpredsednika.
Prodiskutuju narodni poslanici poneki od predloženih zakona, od kojih neke od njihovih članova, ruku na srce, ni oni koji su ih predložili ne verujem da razumeju. Jer ih je možda poslao neko iz Brisela ko ih takođe nije razumeo. Pa se naši poslanici uveravaju, glože, skaču, dokazuju, a često i vređaju. Predstavnici koalicije na vlasti brane predložene zakone, predložene izmene zakona i svega ostalog predloženog. Opozicija se bori da mnogo štošta što je predloženo pobije, ospori. Opozicija, koja u Skupštini Srbije zaboravlja da je i ona bila koalicija na vlasti i da je predlagala i, naravno, usvajala mnogo štošta što sada i sama pokušava da pobije. Amandmani opozicije, od kojih retko koji biva usvojen, frcaju kao s tekuće trake… Jer ono što koalicija na vlasti predloži, što je u svim demokratijama sveta normalno, uvek se usvaja.
I ono što je na upravo završenom zasedanju, posvećenom raspravi i usvajanju izmena Zakona o zdravstvenoj zaštiti, zapalo za oči, što je zaista iznenadilo i u prvi trenutak obradovalo – jeste broj doktora u skupštinskim klupama. Doktora i u redovima koalicije na vlasti i u redovima opozicije. Kako je ispred njihovih imena i prezimena, te naziva stranke, partije… stajalo samo “dr”, teško je bilo zaključiti da li se radi o doktorima nauka iz nekih oblasti koje nemaju veze sa zdravstvom ili su to sve specijalisti pjedinih medicinskih grana, lekari opšte prakse, medicine rada… Po onome šta su i kako su pojedini od njih obrazlagali, tumačili, branili svoje i pobijali argumente drugih, kako su zaista stučno ulazili u bezbrojne detalje i još bezbrojnije probleme našeg zdravstva, moralo je svakome biti jasno o kakvim se to sve umnim glavama radi! Zaista je većinu njih bilo lepo slušati. Bilo je baš lepo čuti kad predsednica Narodne skupštine ili predsedavajući potpredsednik najavljuje doktora ovog, doktora onog. Tri čiste nisam imao da ih je u Narodnoj Skupštini Srbije toliko. Pa mislim: Bože, kakvu mi predstavničku narodnu snagu imamo! Pa što se narod uopšte brine. Jer kad oni krenu i kad svi mi krenemo u reforme, za ovu zemlju neće biti zime! Pa razmišljam: kako ja neke od njih ranije nisam ni video ni čuo u Skupštini? Gde su bili? Nisu valjda svi bili u Bodrumu!? A među onima kojima se oni najčešće obraćaju, a ti sede ispred predsedništva, s leve strane, to jest ministri, takođe su sve sami doktori: doktor zdravstva, doktor školstva, doktor saobraćaja i infrastrukture, doktor poljoprivrede, doktor finansija, doktor policije… odnosno oni su ministri toga.
Građanin, birač, koji im je glasao za stranke, koalicije, lige, partije, ujedinjene i neujedinjene regione… koji ih je svojim glasom doveo u skupštinske klupe, ima pravo da očekuje da će Srbija uskoro biti raj na zemlji. Tolika pamet na jednom mestu, toliko znanje, tolike naučne titule… Pa kad se prisetimo da su tu, na čelu bivše i sadašnje Vlade, bivši studenti generacije! Istina, oni to najčešće sami ističu. Što je i u duhu veoma kulturne skromnosti i nenametljivosti. Kad neće niko od onih koji to znaju. Znaju a ćute.
Nego, u političkom i društvenom životu Srbije na delu je činjenica da ni u skupštinske klupe ne može niko ko nema fakultetsku diplomu. A univerzitet, fakultet, akademija na kojima je diplomirao – nemaju veze. Protiv čega nemam ništa. naprotiv. Neka ih je obrazovanih. Ali zaista obrazovanih Sa znanjem. A ne s papirom.
Ali, kad je Narodna skupština u pitanju, zakon o njoj mora se hitno menjati. U njoj moraju da sede i doktori, i profesori, i inženjeri raznih delatnosti, i tehničari, i ekonomski tehničari, i medicinske sestre, i ratari, i domaćice… I 30 procenata žena!? Ako u zakonu ne stoji da je 50 procenata, onda je to diskriminacija. Mada sam za to da tu o tome ne piše bilo šta. Neka bude i 70 procenata žena, samo neka počnemo da se već jednom počnemo da krećemo napred. Rodna ravnopravnost je povećanje prozvodnje, izvoz, veća zaposlenost (i žena i muškaraca), zdravlje, obrazovanje i kultura naroda. Parole tu ne pomažu.
A stručne poslove moraju da rade stručnjaci. To se zna.
I u našoj Narodnoj skupštini narodni bi predstavnici trebalo da budu oni koje narod želi, koje narod izabere. A ne poslušnici koje njihovi šefovi odrede za poslanika. I u njoj da nas zastupaju predstavnici svih krajeva ove zemlje. A ne da nam zemlju vode i o njenoj sudbini odlučuju toliki Beograđani, što kazala majka Vuka u Pozorištu u kući.
Narodna skupština umela je ovo leto baš da nas iznenadi. Sad predstoji da vidimo i čujemo kako će i šta će dalje biti. Jer leto je pri kraju. A i deca su krenula u školu. Sa ruksacima kakve poslanici ne moraju, hvala bogu, da nose. Njih sve čeka u onim malim ekrančićima. U koje oni gurnu svoju karticu i – lezi lebe da te jedem.
(Intermagazin)