Piše: Žarko Marković
Dobro je što su izbori u ovoj zemlji svake dve godine jer bi se, u suprotnom, moglo dogoditi da svi zajedno zaboravimo koliko su naši političari providni. Kampanja nije zvanično ni počela, a jasno je da ni trunke kreativnosti, nove ideje, elana, ambicije i želje nećemo videti. U nameri da se dočepaju glasova poslužiće se istim receptima kao i ranije. A to je pogubno ne zbog političara, već spoznaje da naše društvo ni milimetar nije napredovalo u odnosu na izbore pre četiri ili osam godina. Jer, da jeste, ne bi nam se servirale iste priče.
Metodologija je prosta i za to nisu potrebni bogzna kako sposobni PR eksperti i drugi maheri. Oni koji su na vlasti izvlače stare, podmazane i dobro spremljene floskule koje podrazumevaju jačanje nacionalnog naboja, zaštitu državnih interesa, otklon od onih drugih ili trećih, dok se opozicija slepo drži priče o ekonomiji, novim radnim mestima, Evropi, integracijama, borbi protiv korupcije i slično. U Srpskoj je ta podeljenost naročito vidljiva, čak i prosečnom posmatraču. U Srbiji, recimo, kad ste opozicija, onda srbujete, delite nacionalističke letke, protestujete pred ambasadama, nasilno menjate imena ulica, borite se protiv Haga, marširate, kritikujete ili štrajkujete glađu. Kad dođete na vlast, odjednom postajete Evropejac, prozapadnjak takoreći. U Banjaluci je suprotno. U opoziciji pričate o svemu osim o nacionalnim pitanjima, valjda da biste se dodvorili strancima, a kada zauzmete fotelju, pretvarate se u okorelog nacionalistu, troprstog Srbendu, koji se hvata u kola, peva ojkače i nešto komercijalnije hitove. Ne zaboravite, naravno, da je i sadašnja vlast bila opozicija, a opozicija vlast, iako se taj period čini decenijama daleko.
Šta sad imamo na sceni u BiH? Pojednostavljeno gledano, u Srpskoj vladajući opoziciju optužuju za probosansku (ne i prohercegovačku) politiku, a opozicija i ne pokušava da se odbrani. Valjda je izostanak odgovora najbolji način da se te optužbe označe kao nebuloze. U FBiH je situacija mnogo više šizofrenična zbog velikog broja zavađenih političkih subjekata iz dva ništa manje zavađena naroda. Ali, da ni tamo nema noviteta vidi se iz ponašanja, na primer, Mustafe Cerića, koji najavljuje da će, kad bude izabran u Predsedništvo, ponovo podići tužbu za genocid protiv Srbije, što je, otprilike, moguće kao i referendum o secesiji Srpske u narednih nekoliko godina.
I zato, nikoga ne treba da čudi brojka od 200.000 neodlučnih i tri puta više apstinenata u Srpskoj. Svi oni su potencijalni glasači za nekog, na listiću nacrtanog, Čiča Glišu, ili za kakvu drugu bezazlenu kreaturicu. Živih kreatura iz fotelja odavno im je preko glave.
(Pressrs.ba)