Piše: Konstantin Sivkov, prvi zamenik predsednika Akademije za geopolitičke probleme (Moskva)
U eliti Rusije i dalje dominiraju liberalni kadrovi koji su došli na vlast tokom 90-ih. U unutrašnjoj politici oni dosledno sprovode prozapadni pravac. Sada, kad Rusija baca izazov SAD, to postaje opasno.
Koordinate naše spoljne i unutrašnje politike objektivno deluju u suprotnim pravcima. Time se u mnogome provocira intenzivno povećanje pretnji koje nastaju neprihvatanjem ruskog pravca od strane zapadnih i transnacionalnih elita uz istovremeno jačanje unutrašnjih sporova.
Opštepoznata je poslovica da se na dve stolice ne može sedeti, a ako se još i razmaknu neizbežno se pada između njih. Ova poslovica se odnosi na one ljude i strukture koji pokušavaju da rade za dve ili više snaga.
Njoj je protivrečna druga: „Umiljato jagnje dve majke sisa“. Međutim, to je moguće samo kad „majke“ nisu antagonisti, a ako nema tog uslova, onda je aktuelna prva poslovica.
Savremena politika puna je primera pojedinih lidera, političkih grupacija, čak i čitavih zemalja koji doživljavaju neuspeh pokušavajući da „sede na dve stolice“. Ubedljiv takav primer je sudbina Janukoviča: on je pokušavao da „sisa dve majke“ – Rusiju i Zapad, ne primetivši da vektori tih globalnih sila odavno imaju različit pravac. Rezultat je bila njegova politička smrt.
Primer Janukoviča i niz njegovih prethodnika koji su „pali između stolica“ mora da učini budnom našu političku elitu, jer objektivna analiza pokazuje: glavne koordinate unutrašnje i spoljne politike su različitih pravaca, faktički se uzajamno isključuju.
Savez nezapadnih sila
Spoljnopolitički kurs Rusije ima izražen „imperijalni“ karakter usmeren na uspostavljanje statusa sile, centra sile globalnog značaja. Tokom poslednjih nekoliko godina njen uticaj na svetske procese radikalno se pojačao, u poređenju sa onim kako je to bilo 90-ih godina i u prvoj deceniji XXI veka.
Rusija je reagovala izuzetno oštro na agresiju Gruzije protiv Južne Osetije i prvi put primenila oružane snage protiv spoljnog agresora koji je napao prijateljsku državu. Sudeći po reakciji stranih političara i medija – tako nešto niko nije očekivao: ni odlučnost delovanja, ni brzinu poraza protivnika.
Od samog početka konflikta, stav Rusije prema Siriji faktički je doprineo neuspehu planova za porobljavanje te zemlje od strane Sjedinjenih Država.
RF odigrala je značajnu ulogu u osujećivanju američkog pokušaja da uspostavi i učvrsti svoju dominaciju u ključnom regionu sveta – Bliskom Istoku i Severnoj Africi. To je najteži geopolitički poraz SAD, koji je imao veoma negativne posledice. Pored ostalog, tradicionalni sateliti SAD, takvi kao što su Saudijska Arabija i Katar, počeli su u regionu da sprovode svoju liniju i u znatnoj meri su izašli ispod prekookeanske kontrole.
A sad – Ukrajina. Ovde je Rusija otvoreno istupila protiv politike SAD. Štaviše, rukovodstvo zemlje iniciralo je procese integracije na postsovjetskom prostoru i odazvalo se na molbu naroda Krima za ponovno ujedinjenje.
Može se nedvosmisleno tvrditi da američki pokušaj da zameni prirodni gas gasom od škriljaca znači faktičko priznanje poraza Sjedinjenih Država u nastojanju da uspostave kontrolu nad svetskim resursima energenata.
Rusija igra važnu ulogu i u slabljenju uticaja SAD u Južnoj Americi. Podrška Venecueli, nezavisnom kursu lidera Nikaragve, Bolivije i Argentine ima veliki značaj za izlazak tih zemalja izvan kontrole Vašingtona, dok Brazil, zapravo, pretenduje na dominantnu uloguu Južnoj Americi. Za SAD taj region je u znatnoj meri prestao da bude „dvorište iza kuće“.
Ipak, za globalne projekte američke i transnacionalne elite najopasnije je osnivanje BRIKS-a, koje je inicirala Rusija, budući da je to faktički objedinjavanje geopolitičkih centara sile najvećih nezapadnih civilizacija. Po broju stanovnika te zemlje čine više od polovine čovečanstva. Poslednje tendencije potvrđuju da u bliskoj budućnosti iz BRIKS-a kao čisto ekonomskog može nastati politički savez.
Tridesetogodišnji ugovor o isporuci gasa Narodnoj Republici Kini nema samo ekonomski značaj, nego je i simbolična „spona“ rusko-kineskog saveza koji najbolje potvrđuje proširivanje vojno-tehničke saradnje između naših zemalja.
Osnivanje EAES – Evroazijskog ekonomskog saveza, jeste start praktične integracije postsovjetskog prostora, koji označava geopolitičku kontraofanzivu Rusije na tekovine SAD tokom poslednjih pola veka.
Potpuno je očigledno da je delatnost ruskog rukovodstva na međunarodnoj sceni već nanela udarac američkoj hegemoniji, čije posledice SAD neće moći brzo da kompenzuju. Rusija je sa svojim saveznicima umela da odredi novu ideologiju uređenja sveta, menjajući njegovu unipolarnu konstrukciju nastalu početkom 90-ih multipolarnom.
Pod liberalnim ropstvom
Međutim, izjave pesimista iz patriotskih i komunističkih krugova (realne opozicije, a ne kandidata za pristup „jaslama“ iz liberalne skupine) o predaji interesa Rusije nisu neosnovane. Dovoljno je da se analizira unutrašnja politika.
Delatnost u oblasti nauke očigledno ne doprinosi njenom preporodu. Neosporno je da je obim finansiranja nedovoljan.
Po mišljenju većine naučnika, reorganizacija RAN vodi ka degradaciji glavne naučne institucije u zemlji.
Čulo se mnogo kritike na račun reforme obrazovanja. Tokom poslednjih godina od kraja maja i početkom juna, skandali u vezi sa jedinstvenim državnim ispitom postali su neodvojivi deo informativnog prostora. Nepromišljeno spajanje visokih obrazovnih ustanova, masovno zatvaranje škola u seoskim područjima, uvođenje različitih standarda i drugih mera koje vode komercijalizaciji obrazovanja naneli su i još uvek nanose ogromnu štetu.
U oblasti ekonomije najpre treba istaći program naredne u nizu privatizacija. Za prodaju su planirane ogromne aktive, uključujući i objekte koji imaju strateški značaj. Sem toga, privatizacija dozvoljava pristup stranim akterima, krupnim bankama i korporacijama. Ne treba sumnjati da će to omogućiti stranom kapitalu da uzme deo naših strateških aktiva, ili da ih kontroliše.
Nije jasna ni započeta masovna likvidacija banaka u Rusiji. Možda su one i „loše“, verovatno je odavno trebalo da se od nekih izbavimo, ali, u njima je ogroman broj naših građana držao svoja sredstva i mnogi od njih su izgubili svoje ušteđevine.
U eliti Rusije i dalje dominiraju liberalni kadrovi koji su došli na vlast tokom 90-ih. U unutrašnjoj politici oni dosledno sprovode prozapadni pravac. Postavljanje na rukovodeće funkcije potpuno nekompetentnih ljudi za predmetnu oblast vodi u ćorsokak. Tako pod „rukovodstvom“ istaknutog „stručnjaka“ Čubajsa ništa značajno nije mogao da stvori „Rosnano“.
I bivši rukovodilac AutoVAZ-a teško da će uzdići rusku kosmonautiku.
Odnosno, u spoljnoj politici Rusija brani tradicionalne vrednosti i radi na uspostavljanju statusa geopolitičkog centra sile, dok se u unutrašnjoj – nastavlja dominacija liberalnih ideja koje vode ka degradaciji zemlje.
Opasnost od revolucije
To je krajnje opasna situacija. Povećavanje spoljnih pretnji određuje se jačanjem neprihvatanja kursa koji Rusija sprovodi od strane zapadnih elita. One mogu da izazovu nove, veoma ozbiljne izazove. Aktuelni globalni karakter uticaja tih elita određuje mnogo koordinata u karakteru takvih pretnji. Međutim, one će prvenstveno biti usmerene protiv Putina lično i njegovih najbližih saradnika u sprovođenju kursa za preporod zemlje.
Već danas zapadne elite demonstriraju očiglednu težnju da sruše putinovski režim. Američka vrhuška čak i ne pokušava da to sakrije. Otvoreno je objaviila o izdvajanju više od 30 milijardi dolara za „demokratizaciju“ Rusije. Treba se prisetiti histerije u vreme izbora kada su od Putina zahtevali da odustane od učešća na izborima.
U okviru mera usmerenih na slabljenje pozicija predsednika u ruskoj eliti i na dezorganizaciju sistema vlasti, u prvom redu treba istaći sankcije protiv pojedinih funkcionera i predstavnika biznisa i kompanija.
Ti postupci imaju za cilj da ih primoraju na odustajanje od podrške kursa spoljne politike Rusije, a sem toga i da aktiviraju delovanje u interesu SAD i onih poslovnih struktura koje ne učestvuju aktivno u međunarodnim poslovima ali mogu da imaju suštinski uticaj na stanje ruske ekonomije i celokupnu socijalno-političku situaciju u zemlji.
U poslednje vreme primetna je živost agenture uticaja. U vezi sa pripajanjem Krima ona veoma energično propoveda ideje o opasnosti i negativnim posledicama tog koraka za rusku ekonomiju i odvraća od podrške nacionalno – oslobodilačkog pokreta na Jugoistoku Ukrajine.
Prepreke koje se čine ruskim kompanijama prerastaće u sankcije protiv države. Ako SAD uspeju da za to pridobiju glavni deo Evrope, bez obzira na podršku nama prijateljskih zemalja, ekonomski gubici Rusije mogu biti veoma osetni.
Uzimajući u obzir činjenicu da je naš finansijski sistem povezan sa dolarom i da ga tehnološki kontrolišu Sjedinjene Države preko interneta na osnovu kojeg on funkcioniše, američka elita ima širok spektar mogućnosti za dezorganizaciju svih naših računa. U tom poslu veliku ulogu mogu da odigraju predstavnici liberalno-zapadnjačke ekonomske elite.
Za to imaju instrumenata u izobilju i to veoma zgodnih. Setimo se da su upravo rukovodioci bankarskih struktura svojevremeno izdejstvovali da se odustane od izrade sopstvenog platnog sistema u korist stranih, koji su na kraju postali poluga za pritisak na Rusiju.
Uopšte, delovanje „pete kolone“ izvodiće se u dva pravca: „odozgo“ se stvaraju i inspirišu ekonomske teškoće uz dovođenje situacije do krize, a „odozdo“ – sa osloncem na te teškoće (koje će proglasiti za posledicu „neefikasnog i korumpiranog“ režima) aktivira se protest dela stanovništva u cilju zaoštravanja situacije u društvu i socijalne eksplozije.
To delovanje dobiće podršku spolja jačanjem informativnog rata. Na taj način će protiv Rusije biti razvijena koncentrisana ofanziva metodama meke sile.
Sa druge strane, realizacija liberalnog kursa unutar zemlje dovešće do zaoštravanja socijalno-političke situacije i bez spoljnog pritiska. Aktivnosti koje već preduzima prozapadna elita (ne računajući spoljne sankcije) doveli su RF na ivicu ekonomske krize. Nastavak tog kursa neizbežno će uvesti zemlju u krizu.
Svojom politikom u oblasti obrazovanja, rukovodstvo Ministarstva za obrazovanje i nauku doprinosi porastu mogućnosti za protest ne manje, već ponekad u znatno većoj meri nego čitav NATO na čelu sa SAD.
U istom pravcu deluje i ekonomski blok federalne vlade. Samo zatvaranje banaka stvorilo je u socijalnom smislu primetan sloj nezadovoljnih vlašću i bitno proširilo aktivan deo protestnih pokreta. Sveobuhvatna privatizacija, koja je povezana sa neizbežnim otkazima, porastom cena robe široke potrošnje i očiglednim zauzimanjem uticaja stranih aktera, izazvaće povećanje opozicionih raspoloženja.
U tom svetlu počeće da se očituju neuspesi u realizaciji ključnih odluka predsednika, posebno u oslobađanju od zavisnosti od uvoza u preoblikovanju Oružanih snaga. Zamena za uvoz i uopšte uspostavljanje ekonomskog potencijala zemlje danas je moguće samo metodama tipa mobilizacije.
Odnosno, to je moguće ostvariti samo u uslovima sveopšte nacionalizacije strateških grana privrede, budući da je upravo njihova privatizacija dovela do potpune zavisnosti zemlje od stranih proizvoda. Zbog toga će neizvršavanje zadatka zamene za uvoz biti direktna posledica planirane nove privatizacije.
U tom sklopu, u uslovima sankcija za isporuke koje su kritične za odbrambeno-industrijski kompleks Rusije (posebno za elektroniku) moguća je degradacija pojedinih ogranaka, pre svega visokotehnoloških. Rezultat toga biće – osujećivanje zamene zastarele opreme Oružanih snaga.
Takav razvoj situacije neizbežno će dovesti do zaoštravanja konflikta narod – elita i formirati predrevolucionarnu situaciju.
Može se izvesti neveseo zaključak: koordinate ruske spoljne i unutrašnje politike objektivno su suprotne. To doprinosi intenzivnom porastu spoljnih pretnji izazvanih neprihvatanjem ruskog kursa od strane zapadnih i transnacionalnih elita i istovremeno jačanjem unutrašnje konfliktnosti i aktiviranjem pojava koje destabilizuju situaciju.
Osim toga primetan je efekat uzajamnog jačanja negativnosti kada spoljni faktori galvanizuju unutrašnje negativne procese i obrnuto – unutrašnja raspoloženja doprinose efikasnosti spoljnih uticaja.
„Stolice se razilaze“, a istovremeno sedenje na patriotskoj i na liberalnoj ne funkcioniše. Predsednik Putin treba konačno da izabere sa kim je.
Na putu državnika i patriote očekuje ga velika slava sakupljača zemalja. Ali, moraće da primeni čvrste mere protiv onih koji sprečavaju kretanje u tom pravcu.
Među njima su ljudi sa kojima je on bio u politici, kojima je, možda, zbog nečega zahvalan. Moraće potpuno da smeni vladu Rusije, da razreši dužnosti mnoge bivše saradnike u drugim državnim strukturama, da postavi nove lidere koji imaju volju i sposobnosti neophodne za organizovanje punog zamaha čitave zemlje.
Obavezan uslov realnog kretanja predsednika putem preporoda Rusije biće nacionalizacija barem strateških grana uz obaveznu ekonomsku likvidaciju oligarhata. Tako će se „izbiti“ materijalnu bazu „pete kolone“ i ona će izgubiti svoj potencijal.
Pri tom će ugled predsednika u očima naroda dostići neverovatnu visinu. Građanski rat neće početi – niko neće krenuti da brani oligarhe čije obezbeđenje u mnogim slučajevima može da se pretvori u naoružanu pratnju. To je pokazalo iskustvo Venecuele i Jugoistoka Ukrajine.
Ako, pak, Putin podlegne slabosti i nastavi da pokušava „da sedi na stolicama koje se razmiču“, ili zapravo, odluči da se vrati na liberalni kolosek, njegova sudbina biće veoma tužna.
On je pokrenuo suviše moćne procese, suviše veliku štetu je naneo američkoj i uopšte zapadnoj geopolitici. To se ne prašta. Sudbina naših rukovodilaca, ako odluče da se predaju, biće strašna (setimo se Slobodana Miloševića, Sadama Huseina, Moamera Gadafija).
Zapad konstantno inicira revoluciju u Rusiji koja će zbrisati čitavu vladajuću klasu. Verovatno će SAD izgubiti kontrolu nad situacijom, kao što se već dešavalo tokom „arapskog proleća“ i u Ukrajini.
Sasvim je moguće da revolucija u RF – pošto počne kao liberalna – preraste u socijalističku. Suviše su omrznuti oligarsi u ruskom narodu.
Pokret protiv oligarha u Ukrajini uspeli su da osedlaju nacionalisti. U Rusiji takve snage ne raspolažu dovoljnim potencijalom.
Dakle, očuvanjem liberala u eliti zemlje i privatizacijom preostale opštenarodne svojine vlast može da pripremi socijalističku revoluciju. Tako je već bilo 1917. godine.
(Za Fakti.org prevela: Ksenija Trajković)