UVOD
Dugo vremena odlažem pisanje o ovoj temi. Zapravo, napisao sam nekoliko članaka u kojima sam pokušavao da objasnim evidentnu činjenicu zašto SAD, NATO i EU nemaju opciju ulaska u ukrajinski rat. Prvo, u članku pod naslovom Sećajući se bitnih lekcija Hladnog rata, pokušao sam da navedem razloge zašto se Hladni rat nije pretvorio u pravi rat, a jedan od njih je da su obe strane bile svesne toga da niko ne bi mogao da pobedi i da bi usled napada i kontranapada situacija mogla da eskalira u opšti nuklearni rat, sa čime nijedna strana nije bila voljna da se suoči. U tekstu pod naslovom Smisao Obaminog čekića od milijardu dolara pokušao sam da objasnim kako će sav novac koji će biti upumpavan u „evropsku bezbednost“ biti samo veliko podmićivanje određenih evropskih elita i da taj novac neće praviti nikakav uticaj na terenu. Par dana kasnije sam postavio tekst pod naslovom Zašto američko-ruska nuklearna ravnoteža nikad nije bila bolja, gde sam pokušao da razvejem stereotipe o lošem stanju ruske vojske, koji vladaju kod zapadnjaka, pogotovo potcenjujući ruski nuklearni arsenal. I, na kraju, u Kratkom podsetniku o ruskoj i američkoj nuklearnoj snazi sam pokušao da predstavim stvarnu sliku gde je američki nuklearni arsenal onaj koji je u lošem stanju. Iznova sam u mnogim komentarima pokušao da objasnim razloge zbog kojih se SAD, NATO i EU ne usuđuju da napadnu Rusiju. Ukratko, Amerika nije ni približno jaka koliko američka propaganda to dočarava. Ne ulazeći u duge rasprave o tome šta „pobeda“ i „poraz“ znače, prema mom mišljenju, poslednji put kad se Amerika dobro borila bilo je u Koreji, a i tamo su morali da prihvate nerešen rezultat. Posle toga sve je krenulo nizbrdo. I to nije krivica vojnika, već novca i politike, koji su uprljale sve. Najočigledniji primer je američko ratno vazduhoplovstvo, koje ima izvanredne pilote, ali koji se suočavaju sa sumornim izborom – ili da lete na starim ali dobrim avionima, ili da lete na novim i lošim (verujem da se većina opredeli za ovo prvo). Što se tiče evropskih članica NATO, one nisu vredne pomena. One loše izgledaju čak i na paradama.
Što se tiče vojnog sukoba, ne vidim nijednu zapadnu vojsku sposobnu da se suoči sa Rusima u bici najširih razmera, čak im ni geografske odlike ne idu u korist takvoj ludoj ideji (iste te geofrafske odlike bi učinile nemogućom za Rusiju da napadne zapadnu ili čak centralnu Evropu).
A ipak, nešto mi je ulivalo sumnju. I pre par dana me konačno sustiglo. Ono što mi smeta bila je Američka patka.
AMERIČKA PATKA
Među mnogim lepim i duhovitim izrazima i neologizmima koje Amerikanci koriste, najviše mi se sviđa ovaj – izgleda kao patka, pliva kao patka, gače kao patka, pa onda verovatno i jeste patka. Taj tzv. test na patku je smešan, ali isto tako i moćan logički metod koji me savladava iz dana u dan. Sve vreme sam bio tu, praveći se mudar i misleći da SAD, NATO i EU neće napasti Rusiju ili rusku vojsku. Ali, slušajući tu američku patku, nadolazila su mi pitanja: šta misliš da rade?; na šta ti to liči? Zaboravi na trenutak svoje zaključke i reci mi šta vidiš. Reci mi da, ako bi eskaliralo do tačke da se vojno sukobe sa Rusijom, da li bi to išak pokušavali da urade na neki drugi način. Bacio sam peškir (patki u lice, naravno) pre par dana i primorao sebe da prihvatim da sam drugačije razmišljao gledajući ih i ne shvatajući kako razmišljaju i kakve su im namere, i samo sam mislio da zapadne plutokrate žele da podignu nivo konflikta do najvišeg mogućeg.
Ruku na srce, kad sam učio o teoriji odvraćanja 1980. godine, moj profesor me terao da sve zasnivam na „racionalnom igraču“. Hajde da pojednostavimo – kako da pobegneš od ludaka? Ili od očajnika koji nema šta da izgubi? Ili od osobe koja teži međusobnom uništenju? Jedina istina jeste da ne možete da pobegnete. Odvraćanje podrazumeva da racionalna figura donosi logičke odluke, uz koje će proći sa što manje neprihvatljivih posledica. Koliko znam, niko do sada nije razvio teoriju odvraćanja koju primenjuje ludak. Dok sam pisao ranije zašto mislim da je nemoguće da SAD, NATO i EU napadnu Rusiju, mnogi čitaoci su komentarisali da u američkom generalštabu i dalje ima racionalnih ljudi, ali da je američka imperijalistička elita odavno poludela, izgubljena u sopstvenoj aroganciji i oholosti, da prave zabludu o sopstvenoj nepobedivosti i da će ih refleksno i sistematsko nasilje okarakterisati kao racionalnu grupaciju. Tada sam odgovorio: „pa dobro, da, što da ne?“, ali u čemu je poenta analiziranja nečeg ludog? Kako uopšte dati smisao sucicidalnom ludilu?
Ipak, to je ono što sada radim. Daću sve od sebe da se ubacim u umove tih ludaka i da vidim šta bi mogli da pokušaju da urade i kakve bi to posledice moglo da donese. Razradiću nekoliko planova, počevši od najograničenijeg, pa do onog koji zahteva stadijum neograničenog ludila.
PLAN JEDAN: SIMBOLIČNA I OGRANIČENA SILA
Taj plan je već u toku. Znamo da ima vojnih savetnika u Ukrajini, uključujući najmanje jednog generala, a znamo i da će Holanđani i Australijanci poslati laka oklopna vozila da „zaštite“ istražitelje na mestu pada aviona MH17 (doduše nije mi jasno šta ih može zaštiti od ukrajinske artiljerije, tenkova i minobacačke paljbe). Zatim, postoje i izveštaji o američkim i poljskim plaćenicima koji ratuju rame uz rame sa ukrajinskim odredima smrti. Postoje i jaki dokazi da Poljaci šalju vojnu opremu, uključujući avione, a možda i posade za njih. E sad, sve je to ograničenog efekta i nema mnogo svrhe, ali to je ono što Amerikanci sada rade – foliraju se. Ako ovaj plan ostane na snazi, onda bih rekao da i nije toliko strašno. Ali, avaj, postoji mogućnost odvratnija od ove.
PLAN DVA: ŠIRA UPOTREBA SILE
To je samo proširivanje prvog plana: doveli bi se neki ljudi, a zatim bi svi bili pobijeni. To bi dovelo do „raspirivanja narodne mase“ (što bi pažljivo dirigovali korporativni mediji) kako bi se naterali Evropljani da prihvate američke sankcije nametnute i njima, pa čak i da se napravi neka vrsta „mirovnih snaga pod mandatom EU“. Naravno, ako Rusi ili Novorusi ne bi zagrizli mamac i pobili „posmatrače“, SAD ili NATO bi to lako mogao da učini umesto njih. Zamislite samo kako bi izgledao artiljerijski napad na zgradu punu OEBSovih posmatrača. Ukrajinska hunta bi vrlo rado pozvala neku takvu „mirovnu vojsku“, a onda ne bi bila potrebna rezolucija Saveta bezbednosti UN, budući da su te snage „pozvane“. Konačno, te snage bi bile dovoljno jake da bi mogle da zaštite bokove Ukrajinaca dok napadaju Novorusiju. Te snage bi preuzele kontrolu i komandu nad ukrajinskom vojskom, što bi oni oberučke prihvatili, budući da su u potpunom haosu.
Plan jedan i dva postoje u slučaju da ruske snage ostane unutar svojih granica, i da se njima suprotstave samo Novorusi. Ali šta bi se desilo kada bi Rusi odlučili da upadnu, bilo da zaštite stanovništvo ili da ograniče osvajanja SAD, EU i NATO? Onda bi morali da preduzmu dramatičan korak i da pošalju daleko veće snage, koje neće biti sposobne samo za samoodbranu.
PLAN TRI: UPROFOR NA DNjEPRU?
Ovo je jugoslovenski scenario. Zapad bi poslao oko deset bataljona, a svaki bi dobio svoj sektor gde bi „održavao mir“. Zatim bi policijske snage tu „održavale red i zakon“, dok bi evropski komesari pomogli stanovništvu da „izrazi svoju volju“ i „organizuje lokalnu vlast“. Uskoro bi se održao referendum pod pokroviteljstvom EU na kojem bi se sve snage Novorusije proglasile „razbojnicima“, od kojih bi stanovništvo moralo da se zaštiti. Budući da se Strelkov borio u Jugoslaviji, kao i mnogi drugi Rusi, sumnjam da bi oni pali na to. Mislim da bi Rusija izrazila svoje protivljenje tome, i, ako bi njen stav bio ignorisan, poslala bi sopstvene snage duž linije fronta.
Onda bi krajnji cilj Zapada bio da napravi „liniju razgraničenja“ kao u Koreji – da odvoji Narodne Republike Donjeck i Lugansk od ostatka Ukrajine i Novorusije, i to bi podrazumevalo mnogo baza koje bi ličile na kosovski Bondstil, dok bi se novinama širili naslovi poput Ratni predsednik slobodarskog sveta zaustavio ruskog medveda. Na kraju bi se stvorila savršena atmosfera hladnog rata, gde bi bili isto tako savršeni uslovi da onaj jedan odsto iskorišćava 99 odsto drugih zastrašujući ih „pretnjom od Rusa“.
PLAN ČETIRI: „OLUJA“ U NOVORUSIJI I NA KRIMU?
Ne bih voleo da ljudima u Pentagonu i Monsu padne na pamet da izvedu „Oluju“ u Novorusiji i na Krimu, a to je ono čega se i Sergej Glazjev plaši – da se Zapad dovoljno učvrsti u Ukrajini kako bi im dao vremena da ojačaju, prikupe dovoljno ljudi i opreme da izvedu brz sevajući napad na Novorusiju, možda čak i na Krim. Ako se nova Banderina država u međuvremenu ne raspadne, tada bi mogli da sakupe daleko više resursa od malog Donjecka i Luganjska, pa možda čak i od Krima. Ali opet to bi se desilo kad bi Rusija to dozvolila, što u realnosti neće, pa sada moramo da zavirimo u zaista lude planove
PLAN PET: „PUSTINjSKI ŠTIT“, A ZATIM I „PUSTINjSKA OLUJA“
Ovo je lud pojam – da Amerika uradi Rusiji ono što je uradila Iraku. Dakle, prvo bi morala da se razmesti „mirotvoračka misija“, zatim da se izoluje Rusija, i na kraju bude napadnuta punom snagom. Mi sad definitivno govorimo o kontinentalnom ratu sa ogromnim potencijalom da se pretvori u svetski rat. Taj plan bi bio baziran na dve ključne pretpostavke:
Mislim da su obe pretpostavke pogrešne. Prva pretpostavka zasnovana je na propagandi, gatanju u pasulj i neznanju. Propaganda je da su zapadne vojske jake. Nisu. Većina tih vojski su potpuno jadne, a i one koje su iole sposobne (Britanci i Turci) su suviše male da bi uticale na ishod. To ostavlja samom američku vojsku, čije mogućnosti daleko prevazilaze domene njenih saveznika. Baš kao što su u Drugom svetskom ratu sve ozbiljne bitke uključivale Nemce, u Trećem će sve uključivati Amerikance. Problem je u tome što je teško Amerikancima da razmeste tolike snage tako daleko. U svakom slučaju, najveću sumnju imam u borbenu gotovost američke vojske i korpusa marinaca. Ako bi se suočili sa ruskim bataljonima koji bi došli da brane svoju zemlju, verovatno bi bili poklani svi do jednog.
Gatanje u pasulj je i kada poredite brojno stanje NATO oklopnih transportera, tenkova, aviona i vojnika u odnosu na ruske. Korporativni mediji obožavaju da prave grafikone u kojima se porede razni tipovi naoružanja. Profesionalni analitičari ih nikada ne koriste zato što su besmisleni. Ono što je bitno jeste kakva oprema je dostupna u borbi, koja taktika se koristi, kao i kakve su obuka i moral ljudi, kakvo je znanje njihovih oficira, a tu je i ono što se nikad ne pominje – logistika, namirnice, benzin, linije snabdevanja, pa čak i vreme. Ti „brojači pasulja“ te stvari nikad ne uzimaju u obzir. Ali zato uvek mogu da kažu da broj kamiona može biti presudan u odnosu na broj suparničkih tenkova. Iako se kamioni nikad ne broje. Ali, da, na papiru NATO je ogroman. Iako ta oprema nikad ne bi preživela ukrajinske puteve, a kamoli zimu.
Ali hajde da prihvatimo sliku o američkoj vojsci koju nam Holivud oslikava – nepobedivi, najjači, najbolje obučeni i naoružani vojnici sa herojskim moralom, sposobni da nadjačaju primitivne ruske momke, koji u rukama imaju zastarelo oružje i kojima komanduju debeli pijani generali. OK, a šta bi bilo kad bi ruska teorija odvraćanja uključila upotrebu nuklearnog oružja? Čak ni u Holivudu nisu ekranizovali antiraketne sisteme koji odvraćaju „iskandere“, krstareće rakete, pa čak i gravitacione bombe, koje bi nepobedivu američku silu pretvorile u radioaktivne čestice, što bi američkog predsednika ostavilo da bira između dve grozne opcije: da prihvati poraz ili da izvrši odmazdu tamo odakle su rakete ispaljene: dakle, gađao bi Rusiju. Posle toga, ruski predsednik bi birao između prihvatanja poraza ili gađanja kontinentalnog dela SAD. Ubrzo bismo imali nuklearne pečurke širom planete.
Ne pravite zabludu: Rusija ne samo da može da uništi Pentagon, Mons ili Čejen planinu – što bi se, doduše, desilo samo kada bi bojeve glave pogodile tamo gde treba – već i svaki veliki američki grad. Naravno, i SAD mogu da se oduže u naturi, ali gde bi tu bila uteha ili nagrada za bilo koju stranu?
Ne mogu da poverujem da Amerika duboko u sebi želi da započne nuklearni rat. Jedno je sigurno, američki lideri su kukavice i ne bi smeli da donesu takvu fundamentalnu odluku. Daleko drugačija priča je da će tako glupi, arogantni i bojažljivi naleteti na nešto drugo. Evo šta.
PLAN ŠEST: „BOGORODICE DJEVO“ PO UZORU NA AMERIČKI FUDBAL
U američkom fudbalu postoji specifično dodavanje kad vas sekunde dele od kraja utakmice, a vaš tim gubi. U osnovi to ovako funkcioniše: svaki igrač koji ne brani protivničkog kvoterbeka trči u end zonu (nešto slično kaznenom prostoru u kontinentalnom fudbalu) sa očajničkom nadom da će neko od njegovih igrača dohvatiti loptu i postići tačdaun (slično golu). To se, prema molitvi, zove „Bogorodice djevo“ zato što je ravno čudu. Najčešće se desi da lopta odluta ili završi u rukama protivničkog tima. Ali ponekad i uspe.
Mogu da zamislim Obamu kako očajnički pokušava da ubedi narod kako on ima petlju da izazove tamo neku „regionalnu silu“, koja hoće da pobedi njegov „nepobedivi narod“. Dakle, ono što on i njegova administracija pokušavaju da urade jeste da igraju igru u kojoj imaju male šanse da pobede. Moja najveća noćna mora je da u toj igri ipak pobede, a najgora moguća pretpostavka da bi im Rusija mogla to dozvoliti.
Marta ove godine sam objavio tekst upozorenja pod naslovom Obama je učinio stvari mnogo gorim po Ukrajinu – i sad je Rusija spremna na rat. Ono što me je podstaklo na to bilo je odobrenje Saveta Ruske Federacije Vladimiru Putinu da koristi ruske snage u Ukrajini. Međutim, to odobrenje je trenutno van snage, i to na Putinovu molbu, ali to ne znači da su manje odlučni. Štaviše, mislim da nikad nisu bili odlučniji.
Bilo je mnogo spekulacija o Putinu, njegovim motivima i strategiji. Cela ova priča je veća od njega samog. Ako Zapad zaista ode toliko daleko, a to daleko uključuje genocid u Novorusiji, napad na Krim ili rusku vojsku, onda će Rusija ići u rat. Sa ili bez Putina. I Putin to zna. Njegovo jezgro podrške nije elita (koja ga se inače plaši), već narod, u kojem nikad nije imao bolji rejting. I Putin je otvoreno govorio o pretnjama po „suverenitet Rusije“, ali da, zbog nuklearne snage koje poseduju, ta pretnja nije neposredna.
Ako Amerika bude igrala igrice sa Rusima, one će biti ravne onim kad vozač automobila ide ususret vozu. Bez obzira na mašinovođu, voz se ne može zaustaviti tek tako.
Problem je u tome što Amerika ima dugu istoriju pravljenja glupih grešaka, iz kojih se nisu izvukli a da nisu sačuvali obraz. Pogledajmo samo pad malezijskog aviona: Obama je brže-bolje optužio Ruse, ali šta će uraditi kad dokazi suprotni tim tvrdnjama izađu na videlo? Šta će biti ako Obama podvuče crvenu liniju, gde god ona bila podvučena, i Rusija je tek tako pređe?
Nažalost, mogu da zamislim SAD kako saopštavaju da će NATO braniti ukrajinsko nebo. Jer mislim da su dovoljno glupi da pokušaju da zauzmu ruski brod koji ulazi ili izlazi iz Crnog mora. Setite se da su to ljudi koji su oteli avion bolivijskog predsednika Eva Moralesa u potrazi za Snoudenom. To su ljudi kojima je normalno da kidnapuju ruske državljane širom sveta (poslednji slučaj je sin ruskog poslanika otet na Maldivima). I, naravno, to su ljudi koji su uradili 11. septembar. Njihov bezobrazluk ne zna za granice jer su u dubini duše zle sociopate. Za njih je ratovanje pod zastavama tuđih zemalja standardna procedura. Pokušali su da izazovu rat između Južne i Severne Koreje tako što su potopili brod južnjaka. Koristili su hemijsko oružje u Siriji, i to ne jedanput. A poslednji demokrata koji je bio u Beloj kući bio je dovoljno lud da pošalje dva nosača aviona u tajvanski moreuz kako bi zapretio Kini.
MOJI NAJVEĆI STRAHOVI
Moj najveći strah je neka vrsta „Bogorodice djeve“, gde će Amerikanci prići Rusima sa pričom: „Hej, mi smo dovoljno ludi da započnemo sve ovo, zato odbijte!“, pritom ne razumejući da se ovi neće povući. Druga stvar koja me plaši jeste da su svi tokom kubanske raketne krize bili prestravljeni. Danas niko nije prestravljen i jedva da iko pridaje pažnju tome. Kako to?
Zato što, ako nas je 11/9 ičemu naučio, to je da običan čovek ne želi da razmišlja, bez obzira na to koliko je blizu pretnji i koliko je ona realna. To bi imalo poentu samo kad bi carstvo iluzija bilo naseljeno ljudima koji žive u poricanju. Jer, na kraju svega, poricanje i iluzije idu ruku pod ruku.
Većina vas, dragi čitaoci i prijatelji, izgleda deli sa mnom osećaj nepoverenja u duševno zdravlje lidera. Kad sam vas pitao da li mislite da su SAD i NATO dovoljno ludi da upotrebe vojne snage protiv Rusije, većina vas je potvrdno odgovorila. Neki od vas su bili i nedvosmisleno sigurni. Zašto? Zato što svi znamo koliko su lude imperijalističke vođe. Zato što svi znamo koliko su ludi i u kakvoj zabludi su te imperijalističke vođe. Ludi i u dovoljno velikoj zabludi da se ne ponašaju kao racionalni igrači. Ludi i u dovoljno velikoj zabludi da idu ususret vozu. Ludi i u dovoljno velikoj zabludi da rizikuju svet zbog „Bogorodice djeve“. Mislim da su to sve realne mogućnosti.
ŠTA UJKA SEM STVARNO ŽELI?
U Rusiji se postepeno shvata da Ujka Sem ne misli na Ukrajinu kada izgovora njeno ime. Misli prvenstveno na promenu režima u Rusiji. Ogromna većina ruskih stručnjaka veruje da je podsticanje nestabilnosti u Ukrajini oruđe za skidanje Putina sa vlasti. Već postoji opaska da je „Obama spreman da se bori protiv Putina do poslednjeg Ukrajinca“. Smatram da je to tačno. SAD se nadaju da će se desiti nešto od ovoga:
U sva tri slučaja, Putin bi rizikovao da izgubi patriotsku crtu u revoluciji koju bi vodili ludi lažni vladar ili bezumni fosil (čitaj: Žirinovski i Zjuganov), ili proamerički „liberal“ (čitaj: Medvedev). Mislim da će ti planovi propasti.
Putin neće dati Ujka Semu takvu priliku. On će nastaviti da podržava Novorusiju dok se Banderastan ne raspadne, dakle za 45 do 60 dana. A, što se tiče „nacionalističkog Majdana“, narod ne veruje kampanjama nevladinih organizacija i veruje u Putina više nego ikad pre. Nije Putin taj koji ne želi da otvoreno stupi u konflikt u Donbasu, to je ruski narod. Pokušaji raspirivanja mržnje protiv Putina ili Strelkova su se „ura-patriotama“ obili o glavu, pa su sada oni koji su to pokrenuli postali „korisni idioti“.
I, na kraju, iako su to samo glasine, pojavljuje se sve više eksperata koji tvrde da je malezijski avion srušen američkom krivicom. Ako se ikad objavi da su Ukrajinci to uradili, onda će plan o destabilizaciji potpuno propasti. Za sada ne bih ništa više rekao o tome, budući da se ne zna šta su SAD još spremne da urade.
A to je vrlo zastrašujuća pomisao.
_____________________
Napomena prevodioca:
* Stepski soko (Saker, Baloban) postao je od početka ukrajinske krize jedan od najuticajnijih blogera – analitičara, čije procene i najave su se često pokazivale ispravnim. Osim na engleskom, blog funkcioniše i na ruskom, francuskom i nemačkom jeziku. Prevedeni tekst objavljen je 31. jula pod naslovom Thinking the unthinkable
(Za Standard.rs preveo: ANDREJ CVIJANOVIĆ)
(Stepski soko)