Piše: Dragan Đogović
Da Zapad ne krije više svoje pravo licemjerno lice, jasno je sada i svakom razumnom biću na zemlji. Ucjene, uslovi i direktive su omiljene političke metode bahatih zapadnih zvaničnika, prema svima koji ne slijede njihov politički kurs, pogotovu prema Srbiji, na koju se sa ogromnim apetitom, i na kuriozne načine, svi redom iživljavaju, omalovažavajući je time do maksimuma.
Aleksandar Vučić je nedavno izjavio u Nišu da je Srbija potpuno lojalna Evropskoj uniji, ali i da traži od Unije da poštuje vitalne i nacionalne interese Srbije, te da ne očekuje da uništavamo sopstvenu ekonomiju zarad tapšanja po ramenu.
Izjava prijatna za uho! Pozitivno je još, što naš premijer to nije izjavio iz razloga što ga već ramena bole, od dosadašnjeg silnog tapkaranja, nego vjerovatno iz sopstvene spoznaje.
Vučić je istakao takođe da Srbija ne samo iz istorijskih i tradicionalnih, već i iz ekonomskih razloga ne može da uvodi sankcije Rusiji. “Vodimo politiku koja odgovara Srbiji”, njegove su rijeci.
Ali zašto aktuelna i predhodna Vlada, ovakve stavove ranije nije iznosila?
Pogrešna i naivna srpska politika, bio bi odgovor na to pitanje, za koju još ne znamo, da li će se u ovom sadašnjem obliku i dalje nastaviti, ili ipak, ako se premijerove izjave ne budu pokazale kao šuplja priča, na neki mudar diplomatski način, preobraziti u neku razumniju formu..
Čitaoci koji prate moje publicirane tekstove, u ovim i drugim raznim medijima, saznanja su da su sva današnja aktuelna politička dešavanja, bile sadržajne teme pojedinih mojih tekstova, opisana daleko ispred vremena njihovog naknadnog nastanka.
U tom kontekstu, ovim slovima u ovom tekstu, kategorično ponovo iznosim svoje mišljenje, koje će se ispostaviti u bliskom vremenskom periodu tačnim, – da Zapad uopšte nema iskrenu namjeru da uvrsti Srbiju kao članicu u EU, i da nikada neće prestati sa ucjenama i uslovima, sve dok ne dođe do svog željenog cilja.
Srbija je žestoko pritisnuta leđima uza zid, – stoga se postavlja sa brigom sledeće veoma značajno pitanje, šta će naš premijer Vučić preduzeti, kad se neki uslovi EU i SAD transformišu ovih narednih dana u još goru formu, koja se zove ultimatum, - poturiti ponovo rame za tapšanje i nastaviti plesnu igru na trubu koju mu na uho sviraju, ili nekim novim potezima, izvršiti preokret u srpskoj diplomatiji, i potkrepiti časno svoja gore navedena izlaganja?
Dosadašnjim političkim konceptom srpske Vlade, da se održi neutralni stav između zapada i istoka, suluda je varijanta, koja neće imati efekta, i donosi samo štetu na svim sferama, što de faktno znači da Vlada ne može dugo istrajati tom strampuntnicom, jer to Zapad nikada ne bi akceptirao.
Biti spona između istoka i zapada, moguće je samo ako se Srbija zvanično utemelji kao nezavisna država, bez pretenzija da bude članica Evropske unije.
Evropa se trenutno nalazi u fazi političke i ekonomske nestabilnosti. Turbulencije na ekonomskom evropskom marktu su sve žesće, a globalni mir se rapidno narušava iz dana u dan. Shodno tome, briselske ishitreno donesene mjere ne nagovještavaju ničeg dobrog, dok Srbija pokušava pored svega toga i dalje da se ukrca na taj famozni evropski brod, koji već tone, a da to skoro niko od aktuelnih srpskih političarane još ne nazire.
Ustaljene fraze – teze, da Srbija zbog svoje perspektivne budućnosti mora biti u sastavu EU, produkt su zablude u procjeni srpske Vlade, ili instrument pokušaja ispiranja mozga, svih onih koji ne podržavaju Srbiju, na putu njene integracije u EU, i ništa treće.
Srbija posjeduje potencijal, (na kome joj mnoge zemlje svijeta zavide), da izađe iz svoje ekonomske krize, i postane uvažena bogata država. Da bi se taj potencijal iskoristio na pravi efikasni način, potrebni su naravno i umni potencijali, kreatori inovativnih projekata, koje takođe imamo, ali nisu nažalost u sastavnom domenu aktuelnog ekonomsko-političkog estabilišmenta.
Ukoliko bi se srpska politička elita, hrabro i uspješno ogradila od uticaja Zapada, i povukla svoju kandidaturu pristupu u Evropsku uniju, zadobila bi simpatije i podršku cijelog svijeta, koja bi Srbiji odjednom otvorila neslućene perspektivne mogućnosti, na putu njenog razvoja.
Zemlje BRIKS-a , koje preuzimaju uskoro primat političke i ekonomske moci u svijetu, bile bi u tom slučaju glavne investicione okosnice srpskoj privredi, što je apsolutno dovoljno da jednu malu zemlju kao što je Srbija, dugoročno etablizira u rang ekonomsko stabilnih država.
Mnoge evropske koncerne bi takođe zbog sve većeg poreskog nameta, i troškova poslovanja u domaćim zemljama, prelagerovale svoju proizvodnju u Srbiju, i tako parirale konkurentnim kompanijama na evropskom i svjetskom tržistu.
Što je najvažnije pored svega toga, Srbija bi bila jedna od malobrojnih država u Evropi, koje su svojom neutralnošću zadržale tradicionalno pravo na vlastitu nacionalnu politiku, bez uticaja Zapada i njegovih arogantnih striktnih direktiva.
Ima li ičega pozitivnijeg i ljepšeg, za jednu državu i njene građane od toga? Nema!
Nastavili srpski politički vrh, voditi svoju unotrašnjo-vanjsku politiku, povinujući se svim pritiscima Zapada, zarad integracije u EU, shvatiće veoma brzo, da je to bila fatalna greška.