Kolubarska bitka, kao jedna od najsjajnijih pobeda srpske vojske u Prvom svetskom ratu, upisana je ne samo na stranicama istorije, već i u vojnim udžbenicima. Strategija koju je u borbi sa jačim i brojnijim neprijateljem na padinama Suvobora i Maljena primenio Živojin Mišić postala je model iz koga mnogo šta može i danas da se primeni u vojničkom zanatu.
Briljantno rukovođenje kolubarskom operacijom svrstalo je ovu ratnu epizodu iz 1914. godine u krug istorijskih bitaka koje se detaljno izučavaju na našoj Vojnoj akademiji, ali koje nisu nepoznate ni prestižnim vojnim školama u svetu, kao što su francuski San Sir, ruska Frunze ili američki Vest Point. Načinom raspoređivanja trupa, taktičkim iskoracima i preciznim donošenjem odluka, Mišić je održao lekcije ne samo Austrougarskoj vojsci, već i generacijama budućih oficira.
Iako je istorija sveta zapamtila na hiljade ratova i nebrojeno primera briljantnog komandovanja i pobeda, u zbirku bitaka značajnih za vojnu nauku upisano je i nekoliko srpskih. Strane katedre za vojnu doktrinu, strategiju i taktiku pažnju posvećuju Cerskoj bici i proboju Solunskog fronta. Vojnim školama u svetu interesantan je slom vojske Kraljevine Jugoslavije, ali i način ratovanja partizanskih jedinica tokom NOB-a.
Odgovor na pitanje šta je to što je stranim vojnim školama interesantno iz ratne prošlosti Srbije potražili smo, gde drugo, nego na Katedri za društvene nauke Vojne akademije. Naš sagovornik potpukovnik Slobodan Đukić, koji predaje vojnu istoriju, kaže da su burni događaji na ovim prostorima dali veliki doprinos ratničkoj teoriji i nauci iz koje stranci i te kako imaju šta da nauče.
- To se posebno odnosi na Kolubarsku bitku, koja je po mnogo čemu posebna – objašnjava Đukić.
- Pobeda u ovoj bici je osvojena manevrom unazad, što se u ratovanju retko događa. Reč je o sukobu u kom je srpska strana preuzela defanzivnu ulogu. Posle povlačenja do Kolubare i okolnih planina, usledio je kontraudar koji je neprijatelja potpuno paralisao i omogućio briljantnu pobedu.
Potpukovnik Đukić kaže da o značaju ove operacije dovoljno govori činjenica da je srpska vojska zarobila čak 42.000 austrougarskih vojnika, kao i ogromnu količinu ratne tehnike, municije, opreme…
Za razliku od Cerske, pobedu na Kolubari pratio je i veliki publicitet. Ona je došla u trenutku kada je i na istočnom i na zapadnom frontu došlo do pat pozicije, pa je injekcija pobedničke energije saveznicima više nego dobro došla. Cerska bitka, uz to, jeste bila taktički uspeh, ali strategijski nije imala veći značaj. Nije bila odlučujuća ni u kom pogledu i rat je i posle nje nastavljen sa sličnih pozicija.
Proboj Solunskog fronta u stranim udžbenicima navodi se kao primer borbe u kojoj jak motiv može da bude presudan element bitke. Na krilima želje da se što pre vrate u otadžbinu, srpski vojnci poveli su juriš savezničke vojske. Istini za volju, oni nisu bili glavna snaga na ovom frontu (glavninu su činili Francuzi, a više je bilo i grčkih vojnika), a Bugari su bili gotovo napušteni od Nemačke i Austrougarske.
Srpski oficiri su se posle povlačenja preko Albanije, upoznali sa načinom ratovanja na zapadnom frontu i doktrinom „artiljerija osvaja, pešadija zauzima“. Komandant savezničkih snaga general D’Epere prepoznao je motiv Srba i dao im ključnu ulogu u jurišu na Kajmakčalan.
- Na stranim vojnim školama ne izučavaju se samo pobede, već o porazi. U tom smislu vojnoj nauci dragocena su iskustva iz Aprilskog rata, kada je Vojska Kraljevine Jugoslavije koja je brojala 1,5 miliona vojnika pobeđena za samo 12 dana, i uz svega 900 poginulih Nemaca. Primera radi, Poljska je pružila mnogo žešći otpor u kome je nastradalo čak 10.000 Hitlerovih vojnika – navodi Đukić.
Mnogi elementi iz Aprilskog rata i danas su aktuelni, što je moglo da se vidi tokom nedavnih sukoba u Libiji ili Siriji. Ove ratove povezuje tzv. proširena strategija. Ona podrazumeva višegodišnju osvajačku kampanju, koja podrazumeva niz sredstava – ekonomske i političke pritiske, obećanja, ucene, unošenje razdora među elite… Vojna sila dolazi na samom kraju, kada je protivnik iznutra potpuno razoren i oslabljen.
Bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine riznica je vojničkog iskustva, koja temeljno i studiozno izučavaju sve ozbiljne vojske sveta. Ovaj sukob koji teorija određuje kao prvi veliki rat „trećeg talasa“, pokazao je kako će izgledati budući ratovi.
- Reč je o izrazito asimetričnom sukobu gde je ratište bilo na celoj državnoj teritoriji, što je bila potpuno nova pojava – ukazuje naš sagovornik. – Takva vrsta rata zahteva upotrenu tehnike i tehnologije, a ljudstvo je u drugom planu. Strancima je sigurno poučna i dobra procena jugoslovenskog vojnog vrha da ne mobiliše sve raspoložive snage, već samo manji deo.
Doprinos našeg sukoba sa NATO vojnoj teoriji je i u činjenici da je odbrana Jugoslavije pokazala da je sam ulazak u rat svojevrsni uspeh, jer je pretnja silom vrlo često veći problem od same sile. Uočeno je i da cilj profesionalnih vojski novog vremena nije u ubijanju, već u onesposobljavanju vitalnih sistema neprijatelja. Takođe, strancima je dragocen i nauk viđen 1999. godine koji se tiče upotrebe sistema koji su do tada smatrani zastarelim i beskorisnim. Obaranje tadašnjeg čuda tehnike „nevidljivog“ aviona F-117 raketnim sistemom „neva“, pokazalo je da je ova vrsta naoružanja korisna i u uslovima savremenog ratovanja.
GERILA SAMO UZ PODRŠKU NARODA
Jugoslovenska verzija partizanskog načina ratovanja, koji je viđen tokom Narodnooslobodilačke borbe, potvrdila je da gerilski pokreti otpora mogu biti uspešni samo ukoliko se vide na prijateljskom terenu i uz naklonost lokalnog stanovništva. Ova osobina zaslužna je što je i Drugi svetski rat u Jugoslaviji dobio svoje mesto u stranim vojnim udžbenicima.
- Ključna strategijska odluka doneta je krajem 1941. godine kada je rešeno da se partizanske snage iz Srbije izmeste u istočnu Bosnu – objašnjava Đukić. – Tito je imao dobru procenu kada je kreirao parolu da put ka Crvenoj armiji na istoku vodi – preko Zapada. O tome najbolje govori činjenica da je do Bihaća došao sa svega 600 boraca, a da je tamo vrlo formirao divizije.