Piše: Željko Cvijanović
1.
Dok mudraci u Vašingtonu već bistre kako će izgledati Rusija posle Putina, potomci Vilhelma Drugog i Hitlera mnogo su uzdržaniji, budući da su svoja znanja o Rusima plaćali na najskupljim mogućim školama. Zato je, uprkos tome što su se pridružili sankcijama protiv Moskve, sud o nemačkoj kapitulaciji pred Vašingtonom malo preuranjen.
Čime su Amerikanci ubedili Nemce da zavedu sankcije i Rusima i samim sebi, što će ih koštati 80 mijardi evra godišnje? Obećali su im nešto veliko, recimo da će jednom podeliti bogatu utrobu Sibira? Ili su im zapretili nečim krupnim? Svoju istorijsku školarinu Nemci su dakle plaćali milionski, u glavama. To ih nije učinilo nimalo boljim, dovoljno je videti njihov odnos prema Srbima ili Grcima. Ali ih je učinio i nesklonim za avanture, što im danas nalaže bar tri stvari. Prvo, avantura je ići po utrobu Sibira silom. Drugo, avantura je oglušiti se o američke pretnje. Treće, avantura je izgubiti 80 milijardi godišnje.
2.
Zato će Nemačka, još daleko od kapitulacije, u Ukrajini nastaviti da igra dvostruku igru. Da, pristala je na sankcije Rusiji, ali će nastaviti preko Beča ne samo da sa Putinovim ljudima pakuje mirovni sporazum već će u njega gurati i Porošenka. Da, neće se protiviti američkoj presudi Moskvi za oboreni malezijski avion, ali će učiniti sve da Putinu pomogne u razotkrivanju te stvari. Da, sve će učiniti da javno pokažu kako nemaju ništa protiv da istorija obrne još jedan krug, posle koga će se oni naći na dnu; u sebi, međutim, biće sve skloniji svom jedinom neizgovorenom istorijskom revizionizmu – onom prema kome su ih dva puta u jednom veku Angloamerikanci uvukli u rat sa Rusijom. Hoće li biti i trećeg puta, prvo je pitanje kojim se nemačke elite danas bave na svaki način, osim naglas.
Svest o tome koliko se Evropa danas primakla ratu u kome neće ratovati za svoje interese, nego će imati ulogu mesa nije privilegija samo nemačke elite. Čak je i ukrajinska Rada, ista ona koja je u februaru podigla ruku za banderovca Turčinova, ni pola godine kasnije, makar nakratko, uskratila Jacenjuku podršku za ratne zakone. O bolnom ponavljanju istorije sve glasnije razmišljaju i Poljaci, do juče najgorljiviji dobrovoljci za infanterijsku prethodnicu u pohodu na Kremlj.
3.
Trijumf američkih sankcija u Evropi, uprkos pratnji orkestriranog satanizovanja Rusije, paradoksalno je pokazao da se Evropa Rusije ne plaši, da ne vidi opasnost u njoj. Motiv tih sankcija bio je strah od Amerike i svakakvog semena zla koje bi njene službe mogle da poseju istočno od Atlantika. Sankcije od kojih će trpeti i Rusija i Evropa jesu proizvod tog straha, ali šta su njegovi krajnji dometi? Tačka topljenja tog straha vidi se tamo gde počinje evropski strah od rata. Naravno, pitanje svih pitanja i za Evropu i za Nemačku je sledeće: kada strahom od rata konačno potisnu strah od američkih reketaša, hoće li biti kasno, hoće li strela već biti odapeta.
Ako je to stvarno rat, ni u jedan veliki rat Evropa nije ušla sa manje testosterona, želje i ambicije. Ni sa manje izgleda za sebe. Dok većina predstavnika evropske elite baca svoje drvo na Putinovu lomaču, evropski lideri ne izgledaju kao da su to njihove ratne trube. Ništa u ponašanju Merkelove, pa čak ni Kamerona ne liči na kulturrasistička iživljavanja oksfordskog liberalnog gurua Timotija Garton Eša, koji Putina u Njujork tajmsu opisuje kao „iritantnog malog čoveka“ (uzgred, u istom duhu 2000. godine Koštunicu je opisao kao „najdosadnijeg čoveka koga sam ikad sreo“).
4.
Srpski strah prozaičniji je od evropskog. Ultimatum u Beograd stigao je bezmalo o stogodišnjici prethodnog. Prema njemu, Srbija mora glasno da osudi Rusiju i zavede joj sankcije inače će joj biti stopirani pregovori o pridruženju. I ne bi bila neka dilema kad pregovori ne bi imali jednu opasnu konotaciju. Naime, dok oni traju, Srbija ima nešto što liči na garanciju bezbednosti, budući da bi njihov prekid, kao u Ukrajini, mogao na ulice da izvede ne naročito brojne pristalice integracija, ali naročito plaćene i naročito naoružane.
Rok za Vučićev odgovor je 1. septembar. Ako poklekne, to će značiti da Putin 19. oktobra neće doći u Beograd, što je i suštinski cilj ultimatuma. Ako zadrži neutralnost, Putin će doći, i to neće biti obična poseta državnika, već neka vrsta srpskog referenduma, posebno ako se pruži prilika Srbima da pozdrave ruskog predsednika. Biće to tačka sa koje se neće moći nazad (osim što neće ni trebati).
5.
Slično kao i Evropa, Srbija vodi dvostruku politiku. Sa jedne strane, ona zapadno čudovište hrani tzv. reformskim, a suštinski kolonijalnim zakonima, sa kojima bi zavođenje sankcija Rusiji itekako bilo u kontinuitetu i saglasju. Uostalom, kad se cela Evropa i dobar deo ostatka sveta sprema za rat, ma koliko se molili da ga ne bude, razoružana država Srbija donosi zakon o medijima, kojim se dobrovoljno odriče vlasništva i uticaja nad njima, računajući valjda da, kad već nemamo oružje, ne trebaju nam ni mediji, ili da će u slučaju rata moral nacije podizati Blic i B92.
Dok se dakle ponaša radikalno kolonijalno, Srbija, sa druge strane, odbijajući da osudi Rusiju, ispoljava radikalno suverenističku politku, kakvu sebi danas ne može da dozvoli ni jedna Nemačka. Rečju, svime što radi u domenu svoje kolonijalne politike Srbija slabi odbranu svoje suverenističke politike, dok istovremeno svojom suverenističkom politikom podriva svoj mir, kolonijalni i bedan, ali mir.
6.
Toliko trošenje resursa i jedne i druge politike teško bi podnele i mnogo moćnije zemlje od Srbije. Otuda su njene moći da se odupre destabilizaciji svakoga kome to padne na pamet veoma male. Ovde dakle više nije reč o tome šta vlada hoće i želi: ona ne može da zauzme neprijateljski ton prema Rusiji i ne može da se, plaćajući cenu toga, odupre Zapadu. Njena slaba šansa sastoji se u mogućim međurešenjima, iako se čini da su ona isključena, i na tankoj niti dvostrukosti nemačke politike.
Sve to znači kako nije van pameti da i vlada i Srbija posle 1. septembra budu blokirane do te mere da se u vladi počne ramišljati o odstupanju. A tako nešto otvorilo bi na neko vreme nebo za bukvalno sva rešenja – od najboljih do najgorih. Gde bi i ova prva bila teška, kao hod po žici mnogo tanjoj i od ove današnje Vučićeve. I po toj žici hodaće ceo jedan narod.
(Standard.rs)