BLOGER COLLONEL CASSAD
Neki ne razumeju zašto u poslednje vreme Igor Strelkov, pored izveštaja o borbenim dejstvima, redovno ispisuje prilično pesimističke stvari. Razlozi su veoma jasni.
U maju i junu aprilska promene političke linije (pitanje o uvođenju vojske 24. aprila skinuto je sa dnevnog reda) počela je postepeno da utiče na operativno-taktičke okolnosti u Donbasu. Postepeno su počela uzimati maha borbena dejstva, dovodeći do situacije u kojoj je nelegalna gerila prinuđena da ratuje protiv regularne armije. Taj scenario u etapi zauzimanja vlasti u Donjecku, Lugansku i Slavjansku prvobitno nije planiran – svi su polagali nadu u priznavanje Ruske Federacije i ulazak ruskih trupa.
Posle početka borbenih dejstava i promene političke linije, na dnevni red je došla prećutna pomoć. Što se tiče Strelkova, da bi bilo jasno, za tri meseca borbi pod Slavjanskom on je imao na raspolaganju svega 2-2,5 hiljade ljudi, uz malokalibarsko oružje, teške mitraljeze, ručne minobacače, nešto protivtenkovskih raketnih bacača, deo neispravnih, nekoliko prenosnih raketnih kompleksa, svega tri tenka, zatim „spomenik” IS-3, nekoliko amfibija i oklopnih transportera, četiri ili pet samohodki „nona”, nekoliko protivavionskih topova kalibra 12,7 i 23 mm. To je otprilike dužina jedne kolone vojne opreme koju hunta sada fiksira skoro svaki dan. To je otprilike i sve što je dobio Strelkov za tri meseca boravka u Slavjansku. Oskudan iznos pomoći bio je vidljiv i po tome šta su izvezli iz Slavjanska i po krajnje oskudnim trofejima koje je mogla pokazati hunta (jedan oklopni transporter, par rashodovanih protivtenkovskih bacača, nešto automatskih pušaka i mina).
Sve to je držalo Slavjansk, Kramatorsk, Nikolajevku, Semenovku, Krasnij Liman i druga naseljena mesta u razmerama 1:3,5-4,5 u korist protivnika.
SURKOVLjEVA ULOGA U DONBASU
Moramo da shvatimo da je po pitanju naoružanja pomoć stizala, ali je bila apsolutno nedovoljna u borbi sa grupacijama protivnika od 10-12 hiljada ljudi, da i ne govorimo o tenkovima, artiljeriji i avijaciji. Dakle, razvojem borbenih dejstava i progresivnog narastanja protivničkih snaga Strelkov je počeo otvoreno da iznosi zaključke čiji se opšti smisao svodi na to da je pomoć nedovoljna.
Ipak, pokrovitelji ruske politike u Donbasu – a to je u prvom redu Surkov (Vladislav, nekadašnji šef Putinove administracije i predstavnik liberalne struje u okruženju ruskog predsednika; prim. prir.), kome su predali deo poluga za upravljanje ruskom politikom u Donbasu i koji je od tih poslova odgurnuo Volodina (Vjačeslava, prvog zamenika šefa Putinove administracije: prim. prir.) – gledali su spokojno kako hunta polako i sigurno steže Slavjansk, zatvarajući prsten operativnog okruženja. Isto tako, spokojno su gledali i na enklave u Soledari (koju je čuvalo 150-250 pripadnika hunte), gde se nalazio više od ilion jedinica pešadijskog naoružanja, koje je počelo da se prodaje na crnom tržištu, dolazeći i u ruke „kaznenika“ i snaga samoodbrane za novac. Trgovina je počela krajem aprila ili početkom maja, kad se na obe strane počelo masovno primećivati staro oružje. I sam Strelkov isao je da je morao da kupuje oružje od oficira hunte.
Takođe, za tri meseca nije bio organizovan napad na tenkovsku bazu u Artemovki, gde je, prema najpesimističkijim prognazama, moralo biti 20-25 bojevo sposobnih tenkova, da ne govorimo o mogućnosti remonta manje-više očuvanih mašina na račun neispravnih. Tako se mesecima nisu usudili da je uzmu, da ne govorimo o stvaranju deblokirajućih grupacija koje su mogle da nanose udare po kolonama hunte koja je okruživala Slavjansk, što bi omogućilo da se Slavjansk i Kramatorsk održe. No ispostavilo se da su Slavjansk okruživali i na kraju okružili, a Donjeck nije čak ni ogreban. O izveštajima Strelkova počela se pisati jeres tipa „ako je Strelkov tužan, to je onda uspeh”, iako, ako se sada pogleda na te izveštaje, oni su samo objektivno prikazivali pogoršavanje situacije pod Slavjanskom.
Razlozi tog ignorisanja Strelkova su potpuno poznati. Dok se on borio pod Slavjanskom, preko Donjecka su tekli pregovori Surkovljevih ljudi sa ljudima Ahmetova (Rinat, najveći tajkun u Donbasu, koji pokušava da lavira između Kijeva i Moskva i čije oružane snage pripadnici samoodbrane smatraju petom kolonom u svojim redovima; prim. prir.), pri čemu je u samom gradu sazrevala zavera sa ciljem predaje grada hunti. O detaljima političke pozadine tih procesa već je pisano
PRIPREME ZA PREDAJU DONjECKA
Borba za Nikolajevku vodila se 2. jula, i tada je izgubljena kontrola nad poslednjom značajnom trasom kojom se snabdevao Slavjansk. Strelkov je još više „zakkukao”, postalo je očigledno da su ga, zajedno sa Slavjanskom i garnizonom, odavno otpisali i da niko ne sprema da ih spase. Dok su se još vodile ulične borbe oko Nikolajevke, 2/3. jula, gde se, uprkos izdaji dvojice komandira na terenu koji su ogolili krilo, herojski borio odred Motorole (nadimak Arsena Pavlova, jednog od najistaknutijih boraca u Donjeckoj naroodnoj Republici; prim. prir.), u Slavjansku je doneta odluka o proboju iz okruženja. Treba znati da je ova odluka imala i vojnu logiku i političku – Strelkov je bio upozoren iz Moskve da se u Donjecku spremaju da predaju grad.
U noći 4. na 5. juli Strelkov je uspešno ostvario proboj uz neznatne gubitke. Time je srušio sve zakulisne pregovore Surkova sa Ahmetovim i Kolomojskim (Igor, jedan od najmoćnijih tajkuna Ukrajine, gubernator Dnjepropetrovska, „vlasnik“ najekstremnijih jedinica koje se bore na strani hunte, odgovornih za masakr u Domu sindikata u Odesi; prim. aut.), vođenih preko ljudi Kurginjana (Sergej, politikolog blizak Kremlju, osnivač jedne ruske patriotske organizacije koji se ističe neprestanim javnim napadima na Strelkova; prim. prir).
Smisao tih pregovora ogledao se u tome što su krugovi oko Kremlja koje je predstavljao Surkov, preko ruskih oligarha – Fridmana (Mihail, ruski tajkun, vlasnik Alfa grupe, rođen u Ukrajini, u Lavovu; prim. prir.) i sl. – pokušavali da usaglase sa ukrajinskim oligarsima pitanje o „Velikom Pridnjestrovlju” od Luganske i Donjecke Narodne Republike, na čijem bi čelu u prvoj etapi bio Carev (Oleg, nekadašnji saradnik Viktora Janukoviča, jedan od lidera Novorusije; prim. prir.), zbog koga je bio zatvoren deo kanala finansiranja Jugoistoka.
Iza tih kontakata skrivali su se gradonačelnik Donjecka Lukjančenko (Aleksandar; prim. prir.), koji je bežao u Kijev, predsednik parlamenta Novorusije Pušilin (Denis, prim. prir.), koji je ostao na funkciji na sopstveni zahtev, ministar DNR Hodakovskij (Aleksandar; prim. prir), koji je ostao na funkciji ministra ii komandanta bataljona Vostok, pretvorenog u brigadu, operativno potčinjenu Strelkovu, te general policije Požidajev (Konstantin; šef donjecke policije; prim. prir.), čija je uprava bila praktično počišćena odmah po dolasku Strelkovljeve brigade u Slavjansk. Svi ovi ljudi su na ovaj ili onaj način bili povezani sa Ahmetovim i radi čišćenja vrhuške DNR bio je poslan Antjufejev (Vladimir, potpredsednik vlade DNR i ministar državne bezbednosti, organizovao i 20 godina vodio KGB Pridnjestrovske Moldavske Republike, saborac Strelkova i Borodaja; prim. prir.), koji je počeo da zavodi poredak, posle čega je i usledila serija ostavki.
ZAŠTO HUNTA ŠTITI AHMETOVA
Samo što je odlazak Strelkova u Slavjansk srušio zakulisne pregovore, oštro su se aktivirala borbena dejstva na čitavom frontu. Ukrajinska oligarhija, koja je kontaktirala sa Moskvom, odmah je postala meta informativne kampanje posle kontakata zamenika Kolomojskog Korbana (Genadij; prim. prir.) sa čovekom Kurginjana. Kampanija protiv Kolomojskog u ukrajinskim medijima poprimila je opšti karakter, čak je primenjeno i tradicionalno puštanje „patki” iz SBU o navodnim razgovorima o pripremi provokativnih napada na Ljaška (Oleg, majdanovac, uticajni lider profašističke Radikalne stranke koga su mediji Kolomojskog proglasili za homoseksualca; prim. aut.), čiji je cilj bio da se radikalni fašisti usmere protiv jednog od sponzora. Istovremeno, otvorene izjave Kolomojskog, Filatova i Korbana o tome da treba konfiskovati imovinu Ahmetova nisu naišle na široku medijsku podršku. Huntini mediji su se potpuno stavili u medijsku zaštitu Ahmetova, koji je hunti već predao Mariopolj i spremao teren za predaju Donjecka.
Posle sloma pregovora, hunta je potpuno prestala da se ustručava od rušenja gradova i infrastrukture jer šanse da će ih bez boja dobiti u dosluhu sa gazdama Kurginjana i kompanije više nisu postojale, tako da se kontrola nad Donbasom mogla uspostaviti samo vojnim putem.
Potom je usledilo, praktično za nekoliko dana, naoružavanje snaga samoodbrane u velikom obimu. Pojavili su se tenkovi, artiljerija, oklopni transporteri (hhaubice D-30 i samohodka „gvozdika“) i RSZO. Da bi bilo jasnije: za samo nedelju dana snage samoodbrane dobile su više teške tehnike nego za tri prethodna meseca. To je odmah dovelo do operativnih rezultata – stvoren je “južni kotao”, a nastupi koji su počeli 1. jula, već 13-14. jula su zaglibili u svim pravcima. Potpuno je jasno: da je ta materijalno-tehnička pomoć koja je usledila u julu, krenula od maja, tada bi se borbe vodile oko rejona Izjuma, a ne pod Donjeckom. Pritom, bez obzira na tekuću materijalno-tehničku pomoć koja se pružala i pruža, tempo prikupljene žive sile i tehnike hunte je svejedno veći, čak i da se ne računa na materijalno-tehničku i organizaciono-stručnu pomoć SAD i NATO). Zbog toga je, zbog ukupne brojne nadmoći u ljudima i tehnici, hunta posle pregrupisavanja nastavila ofanzivu, napadajući slabe delove fronta. Snage samoodbrane jednostavno nemajju dovoljno ljudu i tehnike da bi se sve jednako dobro pokrilo.
NEUSPEH DONjECKIH DEFETISTA
Da bude jasno – Strelkov se probio u Donjeck iz Slavjanska sa jednim tenkom, tri „none” i nekoliko oklopnih transportera i samohodki. Poslali su mu u pomoć ččetiri tenka, tri samohodke „gvozdika” i nekoliko oklopnih transportera i amfibija. Nešto ranije pod Donjeckom se našlo nekoliko sistema „grad”. Sve to se događalo na širokom frontu od Snežnog, kroz Donjeck do Gorlovke, i dalje ka zoni odgovornosti Mozgovoja (Sergej, organizator otpora u Lugansku, komandant Luganske garde; prim. prir.). Što je Strelkov od toga mogao dodeliti Mozgovoju on mu je i poslao. Sada je njegova tehnika vezana borbama za Marinovku i aerodrom, a obezbeđuje i odbranu Donjecka i Gorlovke. Snage za više on jednostavno nema.
Zapravo, njegove stalne pesimističke izjave polaze od objektivne ocene realnog stanja snaga na frontu. Fantazije na temu „metak je budala, bajonet je junak” i „ako protivnik iima mnogo tenkova i avijacije, mi ćemo ih slomiti molitvom i borbenim duhom”, jasna stvar, ne mogu uticati na tešku operativnu situaciju. Zbog toga je „kukanje“ Strelkova u suštini pokušaj da se preko javnosti, gde uživa široku podršku, dopre do vlasti jer mu treba više oružja i tehnike. Jasno je da takvi zahtevi idu i putem zatvorenih kanala – sadržajnije i sa manje emocija. No to je samo jedan od aspekata.
Drugi aspekt „tužnih” izjava Strelkova je politički. Neuspeh partije defetista da predaju Donjeck uopšte nije doveo do njihovog uništenja. Kao što nije teško videti iz medijske kampanje protiv Strelkova, njegov boravak u Donjecku očigledno ometa planove zavere sa oligarsima i huntom na temu budućnosti Novorusije. Strelkov hoće da ratuje i ide na Kijev, za to su mu potrebni ljudi i oružje, koje dobija u nedovoljnoj količini.
Ali pošto njegova ideja ima podršku naroda, otvoreno pregovarati sa huntom i oligarsima na temu „Velikog Pridnjestrovlja” nije jednostavno. U suštini, Strelkov ne dozvoljava da umre ideja „Velike Novorusije”, koju su Surkov i kompanija uglavnom otpisali još proletos. Znači, Strelkov predstavlja političku smetnju za pokušaje političke razmene Ukrajine za DNR i LNR. Zbog toga će ga i optuživati za sve smrtne grehe: provokator Kurginjan rekao je da je Strelkov hteo da makne Putina, i to valjda treba shvatiti da je mislio da je Putin bio u „boingu”.. Kurginjan želi da rasčisti scenu za buduću zaveru sa fašističkom huntom o budućnosti DNR i LNR. Pritom će vojna pomoć za DNR biti dozirana kako se ne bi pokret otpora odmah srušio (potpuno ispuštanje DNR i LNR za Kremlj predstavlja veliko opterećenje), usput pokušavajući da odseče kanale pomoći organizovane javnosti blokiranjem resursa informativne podrške za DNR i LNR, zatvaranjem računa, a u tom smislu i dogovorom ruskih banki sa SBU i njenim gazdama.
Provokaciju hunte sa „boingom” ruska partija defetista već je prihvatila, praktično laskajući propagandi hunte, ubacujući teze da su iza srušenog „boinga” mogali stajati Strelkov i snage samoodbrane. Napad na DNR kao da ide sa dve ruke – sa jedne strane, napadaju SAD, njihovi sateliti i hunta, a sa druge – ruski kompradori-defetisti i njihova medijska posluga tipa Kurginjana. Ubacivanje priče o Putinu, koga je Strelkov hteo da ubije, potrebno je zbog toga da bi se negde na vrhu dalo zeleno svetlo da se Strelkov prestane podržavati, to jest da se stvori slika i za javnost i za visoko rukovodstvo RF.
TEREN ZA SMENU STRELKOVA
Opšti smisao te operacije ogleda se u medijskoj diskreditaciji Strelkova. Zapamtite ko učestvuje u toj kampanji, na tom talasu možete lako odrediti ko je od govornika vezan za Surkova i one koji pripremaju teren za zaveru sa fašističkom huntom. To i jeste medijska infrastruktura istinske pete kolone, a ne liberalni klovnovi koji se obično za nju izdaju. Time se pripreme teren za smenu Strelkova. Ako je potrebno zbog toga ujediniti Mozgovoja ili deo teritorije oko Donjecka, to nije isključena varijanta, jer su na isti način nedavno pripremali teren za „herojsku pogibiju Strelkova u Slavjansku”. „Herojska pogibija Mozgovoja u Lisičjanki” može za njih ispasti prilično zgodna kako bi nastavili napade na Strelkova, koji nije mogao da ga podrži sa svoja ččetiri tenka.
Idealna opcija je začauriti vojno rukovodstvo DNR na Surkova i kompaniju kako bi isključila svaka njihova samostalnost, posle čega će se pristupiti pregovorima sa huntom. Dok su živi Strelkov i komandiri na terenu tipa Mozgovoja, ti planovi očigledno proklizavaju i defetisti moraju da gube vreme i politički kapital na uništenje Strelkova.
Za Strelkova je taj napad očigledan. Zbog toga on, kao i ranije, pokušava da preko javnosti prenese do društva i vlasti prostu misao da njega neće tako lako pustiti niz vodu (to jest, on neće ćutke poći na klanje) i da je za ratni uspeh potrebna normalna pomoć, apelujući na „ratnu partiju”, koja obezbeđuje realne, a ne pi-ar isporuke i koja je zainteresovana za širenje ustanka izvan granica Donbasa. Jasno je da on nije usamljeni heroj, i u Moskvi postoje strukture koje ga podržavaju. U suprotnom bi ga odavno zakopali negde oko Slavjanska.
A generalni smisao svih tih moskovskih opcija ogleda se u tome da je varijanta Strelkova prosta i jasna i da su Strelkov i njegove „pesimističke” formulacije upozorenje na ili aktivnije vođenje rata u Ukrajini ili kapitulaciju i prenošenje borbenih dejstava u Rusiju na fonu histerije u stilu „sve je propalo, sve su pustili niz vodu”. To je već skoro realno, što je očigledno još od maja. Strelkov ne govori „sve je propalo”, on govori da su tendencije nepovoljne. I razvoj situacije daje mu za pravo.
Partija defetista, koja je dobila na težini posle aprilske odluke da se ne uvodi vojska, kao i ranije, pokušava da sedne na već razmaknutim stolicama rata i kapitulacije, nadajući se da će postići dogovor sa fašističkom huntom (čemu je Strelkov smetnja) i ukrajinskim oligarsima kako bi na kraju dobili rešenje koje mogu predstaviti kao ne baš potpuno puštanje niz vodu, na fonu izjava iz februara-marta 2014. godine.
Prema ovom scenariju, Strelkov, bez obzira na njegove poglede, već odavno se pretvorio u znamenje onih koji žele nastavak borbe za čitavu Ukrajinu ili makar za jedan njen deo. A oponenti Strelkova odavno su otpisali Ukrajinu i sada traže način kako da se izvuku iz ove situacije, da ne izazovu uznemirenost u samoj Rusiji čak i ako u dugoročnoj perspektivi predaja Ukrajine bude imala katastrofalne posledice po Rusiju. Zato, dok ovaj sukob bude trajao, Strelkov će „kukati” sve do trenutka dok ne bude napravljen izbor od dve jednako neprijatne odluke. Ili do trenutka njegove pogibije i dobijanja obe neprijatne poruke u jednoj flaši.
(Fondsk.ru)