Piše: Radoš Bajić
Neka ne zameri gospodin Miroslav Lazanski što mu se mešam u posao. Ipak, ne mislim da sam na tuđoj trešnji ako se – kao svaki prosečan Srbin (koji se u sve razume) – posle 100 godina od početka Velikog rata zdravorazumski zapitam: kuda to ide Srbija? šta će u vremenu koje dolazi ostati od srpskog nacionalnog pitanja? koliko je ono posle sto godina od Sarajevskog atentata rešeno? koja je granica našeg štetovanja i uzmicanja? kako će i gde živeti mlade i buduće generacije Srba, kojih je sve manje? šta će se dogoditi sa Balkanom i Srbijom koja demografski izumire – dok se na Kosovu i Metohiji svake godine 20.000 više rađa nego što umire? Ako je postavljanje ovakvih pitanja nazadno u odnosu na proevropska demokratska načela koja propagiraju građansko društvo umesto nacionalnih država – onda zatražimo odgovor na konkretnije pitanje: šta se to ovih dana, u drugoj deceniji 21. veka, događa u okruženju potkresane Srbije?
Dok šalje svoje ratne brodove u Neum, kakvu poruku šalje i kome preti turski premijer Erdogan kada kaže da će onaj ko pipne jednog Bošnjaka imati posla sa sto miliona Turaka? Možda Slovencima i Hrvatima? Pravimo li se mi to da ne čujemo kako zvecka oružje uz međake zemlje na koju još imamo tapije? Zemlje koja razorena katastrofalnim poplavama i zadužena do guše grca, posrće, tumara – od nemila do nedraga. Pa naš mladi i visoki premijer ne stiže da presvuče odelo na putu od Berlina do Pariza, da bi ubrzo zatim otišao Putinu i Medvedevu na prag. Da im u lice skreše – da mi odosmo u Evropsku uniju. Jer će Evropska unija biti garant naše državnosti i notar našeg nacionalnog integriteta. Gde god da ode, kao pod komandom naši mediji slavodobitno izveštavaju da svi padaju na teme kada čuju i vide našeg premijera – koji bi u solidnom košarkaškom timu mogao da igra makar beka. I gotovo svaka njegova poseta dobija epitet – istorijske. Uz žaljenje što bez carine na rusko tržište ne možemo da izvozimo automobile iz Kragujevca, priznajem – jedino što mi bespogovorno imponuje jeste to što predsednika srpske vlade svi svetski moćnici moraju da gledaju iz donjeg rakursa nagore. Makar to. A ni to nije malo. Čak i oniži a veliki Vladimir, čija se poseta ushićeno najavljuje za 20. oktobar, u slavu pre 70 godina kaćušama oslobođenog Beograda. Zbog čega u Subnoru već peglaju odela, a predsednik Nikolić glanca ordenje.
Bez obzira na to što mu ponešto i zameram, uistinu ne mislim da bi bolje bilo da se na mestu Vučića nalazi naš proslavljeni košarkaš Vlade Divac. Iako mi je prijatelj. Tek on bi sa sobom morao da nosi i hoklicu. Ili da ga, kad se rukuje s predsednikom Francuske, na primer, kao na snimanju filma – ukopavaju do kolena.
U celom svetu se najčešće peva od radosti. Kod Srba je to moguće i od muke. Ne želim nikoga da uvredim, ali uzmimo da imam potrebu da se našalim – od muke. Od brige i nadolazeće neizvesnosti. Od pitanja koje danas postavlja svaki srpski domaćin koji ima decu i unuke. Kuda idemo i šta će nam doneti nadolazeća jesen? Hoće li škole u septembru biti otvorene? Čime ćemo platiti učitelje i profesore? Hoće li nam očevi i majke primiti penzije? Kako ćemo se grejati naredne zime? Kad nam, ne daj bože, puls skoči na preko 120, a srce počne da preskače i mandrlja kao trošni vodenički kamen – ko će nam ga vratiti u sinusni ritam? Ili da mirno sačekamo smrt? Kad nam se život drži na tankom koncu – u koju bolnicu ćemo leći, ko će nas operisati i lečiti? Hoće li zbilja kriminalci kojima je to posao, ali i gladni ljudi koji nemaju nikakvog izbora u po bela dana upadati u naše kuće i otimati nam hleb i dečje kasice? Da li su ljudi kojima smo dali mandat kadri i merodavni da zastupaju naše pravo na život i nacionalni opstanak u najdelikatnijim godinama i decenijama za srpski narod?
Mogu li sami? Umeju li? U njihove najbolje namere ne sumnjam, ali, priznajem – crv me jede.
Imamo li mi i oni makar jednog iskrenog prijatelja u svetu, na kojeg se bez straha da će se izmaknuti možemo osloniti? Ili je neumesno ovakva pitanja postavljati u letnjoj razbibrizi? Dok su nam deca kod babe u selu, dok su nam računi za struju pristojno manji jer su nam uključeni samo frižider, televizor i jedna klima – baš kad mora. Možda da sačekamo jesen? Kad đaci pođu u školu. Kad stignu najavljena i neminovna poskupljenja struje i uglja. Kada sa državnog budžeta skinemo i prepustimo ulici i snalaženju više od 150.000 radnika propalih i opljačkanih fabrika, kojima godinama, radili ne radili, isplaćujemo socijalnu pomoć, to jest minimalce. Pomnoženo s najmanje tri člana domaćinstva – to je pola miliona ljudi.
Ili je bilo bolje da sam u ovom tekstu pisao o kulturi koja tavori? O frizuri ministra Tasovca? O nekom od sijaset tzv. filmskih festivala u Srbiji koji prikazuju jedan i po film iz nove nacionalne produkcije? O tradicionalnim pozorišnim smotrama koje se gase jer više nema para ni za pljeskavicu od deset s lukom za goste i učesnike? Volim svaku dobru muziku – ali najmanje onu koja se svira i peva na Egzitu. Ipak, imponuje energija – spoj muzike, pokreta i mladosti – koja identifikuje ovaj tradicionalni događaj po evropskom modelu u Novom Sadu. O logorovanju, decibelima, o „koka-koli” sa pomalo „trave” na Petrovaradinskoj tvrđavi – da sam pisao, bolje bi mi bilo.
Ali, ako pitam to što sam pitao – ne znači da sam protiv. Bolje da pitam nego da vadim taze matične listove i uverenja o državljanstvu za porod. Da ne čuvam decu moje dece dok ona džedže ispred stranih ambasada. Bolje da ne fotografišem svoje unuke kao da će nejaki i mali da vade lične karte. Da ne gutam bensedine dok im umesto prvog zrna kruške karamanke koju je posadio moj otac a njihov pradeda trpam pasoše u ruke i kupujem avio-karte u jednom pravcu. Pa, kad oni sa svojim roditeljima odlete u nebo, negde prema Skandinaviji, Kanadi ili Americi – da ostanem kao panj na surčinskom aerodromu i blenem u beličasti trag aviona na vedrom nebu Srbije. Čemeran – baš kao i ona.
(Politika)