Piše: Milorad Vučelić
Sporazum je okončan prilikom posete predsednika vlade Srbije Aleksandra Vučića i zvaničnih razgovora premijera sa Dmitrijem Medvedevim i Vladimirom Putinom u Moskvi. Pored ogromnih i dalekosežnih ekonomskih koristi sporazum značajno podiže i uvećava geopolitičku i geostratešku vrednost i važnost Srbije, što je potpuno u skladu sa našom, na istorijskim činjenicama zasnovanom svešću o sopstvenom značaju i ulozi u međunarodnim zbivanjima najvišeg reda. Na nama ostaje da ovu priliku što bolje iskoristimo i budemo pouzdan partner…
Na trenutak sam prekinuo pisanje ovog uvodnika jer mi je signalizirano da mi je stigao novi mejl. Videh da je to pismo mog dragog, starog i pouzdanog prijatelja, čitaocima „Pečata“ već poznatog, Mašana Purovog. Pročitavši ga, nisam imao srca da ovo brižno i toplo pismo ne podelim sa našim čitaocima, pa odlučih da citiram deo Mašanovog mejla: „Zdravo, Vučela, kao da te gledam, a nismo se dugo viđeli. Ne stižeš…
Ne šaljem ti slučajno ovu poruku u sredu popodne kada se spremaš da zaključiš novi broj ‚Pečata‘ i dovršiš uvodnik. Znam te. Tačno te znam. Sada bi morao da snažno pohvališ Vučića zbog ‚Južnog toka‘, i što je odoleo teškim pritiscima, kao što si to uradio pre neko jutro na televiziji. I da nabrojiš koliko je to važno i koliko je to u interesu Srbije i koliko treba svi da budemo zadovoljni zbog toga i da po ko zna koji put ponoviš ono što ste tvoji saradnici i ti napisali na pametan i argumentovan način toliko puta, evo već sedma godina. Ima danas nekolicina skorašnjih medijski napadnih i naprasnih tobožnjih navijačkih rusofila, ali ih pre sedam ‚Pečatovih‘ godina niđe nije bilo. Na drugim su jaslama tada bili. A sada ih promeniše ili pokušavaju da ih promene. Ali, drugi put ćemo o tome…
Doći će i to na red. A i bolje je, kakvi su takvi su, pa makar nekada i bili soroševci, da su sada poluđeli na našu stranu, što bi rekao jedan naš zemljak u jednoj mnogo dramatičnijoj situaciji… Milo mi je zbog ‚Južnog toka‘, ako ćemo iskreno, a i zato što sam pored naše, vazda bio i na tu rusku stranu. To ti je poznato. A imalo mi je i po kome doć. Sećam se kako su naši stari pod utiskom događaja oko Informbiroa govorili kako oni ne vole ruski režim ali da su bili i ostali zaljubljeni u Rusiju zbog Dostojevskog, Tolstoja, Jesenjina, Puškina, Čehova, Majakovskog, Turgenjeva…
A dobar deo njih nije od ovih autora slova pročitao. Zato me je obradovala vest da je i u zvaničnu Crnu Goru preostalo skoro pedeset ljudi kojima je mila Rusija i da je to razlog da ih ne prime u NATO. DŽaba im ona bruka sa sankcijama protiv Rusije. Izgleda da Crnogorce niđe toliko ne cene kao u NATO! Prepala se i streknula onolika vojna sila od pet desetina Crnogoraca koji rade za Ruse! Ohrabrujuće u svemu ovome može bit samo to da Amerika izgleda neće u novi rat oko Ukrajine. Kako bi i smela dok je tih pedeset Crnogoraca protiv nje. A, dobar ti stojim, da ih je na bezbrojeno hiljada poviše. Ali, ne bih da se izgubim u nekim digresijama, a sklon sam tome, nego da se povrnem. Znam, dakle, da bi pohvalio i da ćeš pohvaliti sve to oko Vučićeve posete Moskvi, Medvedevu i Putinu, milo je to tebi da ne može milije. Ali znam da ćeš ipak zbog kritičnosti, kao intelektualac i da ne bi ispao naivan u društvu, staviti i neku kritičku rezervu, pozvati na neki oprez i već nešto progunđati. A hoće i Vrzić, a da ne pominjem sve one druge. Nemojte ovoga puta, kumim vas Bogom. Imate kad i šta kritikovat, od sledećeg broja. Pohvali najviše što možeš i nijednu reč više. Poslušaj staroga prijatelja i nemoj ni jedno jedino „ali“.
Znam koliko si zadovoljan zbog ‚Južnog toka‘. Neka te, i mani se rezervisanosti i uzdržanosti, pusti da ovo proslavimo ko ljudi. Stavi sliku Putina i Vučića iz Moskve na naslovnu stranu i ako đe i kad vidiš i ako vidiš ili čuješ Vučića mnogo ga pozdravi sa moje strane. Znam da će mu milo biti. Dok ti ovo pišem, vidim da nam u posetu iznenada dolazi onaj komesar EU za proširenje Štefan File. I znam da je dobro što ti baš sada pišem. Kao da sam znao. Već vidim da podozrevaš od tog pritiska. A ne treba ti to. Nema od toga ništa. Ne brini, ne kvari ni sebi ni nama dobro raspoloženje. Posmatraj to sa neke vedrije i opuštenije strane. Možda je čovek samo doša na čestitku i s bocom pića na proputovanju u Kotor. A i šta bi drugo radio. Valja ga lepo dočekat i ispratit. Kako je File došao neočekivano, tako nam je Andreas Šokenhof došao najavljeno i očekivano. Priznajem da njegov dolazak pobuđuje veće strepnje i brigu, ali ni tu ne treba preterivati. Dobar je Andreas i veliki je ljubitelj Rusije. Da sam ja na mestu onih koji ga dočekuju, bio bi to fini razgovor bez ijedne grke reči. Toliko sam dobro raspoložen posle ovoga sa Rusijom da se s njim ne bi, ako to bude pominjao, složio samo oko Kosova, situacije u Ukrajini, uvođenja sankcija prema Rusiji, ‚Južnog toka‘…
U svemu drugom bi mu rekao da kuca na otvorena vrata, sve onako fino i po načinu, što bi rekli naši preci…“ Ovde prekidam navođenje Mašanovih reči jer se on na kraju pisma vraća u predačka vremena i upušta u ocene događaja koji tek slede. Opustio se, previše uživeo i razmahao. Kao što vidite, u svemu ostalom sam ga inače poslušao. I sa vama, dragi čitaoci, podelio i poklonio pažnju njegovim mislima i raspoloženju. I nije mi bilo teško. Naravno da cenim i to što me je, kao pravi prijatelj, odmenio u pisanju uvodnika.
(Pečat)
