Piše: Aleksandar Pavić
Koliku god antipatiju osećali prema Vučiću, Nikoliću, Dačiću i celoj političkoj klasi koja trenutno upravlja Srbijom, verovatno će većina nacionalno, patriotski opredeljenih u Srbiji biti zadovoljna glavnim rezultatom posete predsednika Vlade Srbiji Moskvi – potpisivanjem ugovora o Južnom toku. Čak i bez znanja o svim detaljima. Jer, instinkt govori, čak i mimo razmišljanja najpre o srpskom nacionalnom interesu: što je dobro za ruski državni interes teško da može da bude loše za Srbiju.
I nije tu samo u pitanju „rusofilija“, nekritična ljubav prema svemu ruskom – mada za neke jeste, i to je sasvim legitimno. Radi se o tome što je očigledno Rusija danas na, kako su mnogi komentatori već primetili, „pravoj strani istorije“. Ne bombarduje druge zemlje pod raznim, više nego providnim izgovorima. Ne izvrgava ruglu međunarodni poredak. Ne govori jezikom pretnji i sile na međunarodnoj sceni. Generalno izbegava jezik uslovljavanja. Ne predvodi nikakav vojni blok koji se agresivno širi. Ne koristi sankcije kao ofanzivno već kao defanzivno oružje. Nije bastion predatorskog kapitalizma i finansijskih špekulacija koje su u stanju da opustoše čitave nacionalne privrede u kratkom roku. Ne pokušava da drži predavanja drugima o tome kako i zašto treba da žive i kako da uređuju svoja društva i porodice, a na kraj pameti joj nije da još i preti državama i društvima koji bi da zadrže neke sopstvene društvene i moralne standarde. Trudi se da ne praktikuje dvostruke standarde, a pogotovo da ih ne predstavlja kao paragone moralnosti i čistunstva, ili kao svestan, kuperovski instrument novog, umivenog kolonijalizma. Dodatno, kada se sklapaju sporazumi sa njom, oni više deluju kao sporazumi u kojima čak i druga, uglavnom slabija strana, može da izvuče neku legitimnu, opštu korist za sebe – dok, s druge strane, sporazumi sa zapadnim državama deluju većinom kao kapitulacije, ili kao aranžmani sklopljeni između gazde i lokalnog predstavnika, kome ide i gro onog malog procenta koristi rezervisanog za stranu koju lokalac formalno zastupa.
Da li to sad znači da, zbog sklapanja ugovora o Južnom toku, treba automatski promeniti negativno mišljenje o sadašnjoj Vladi, ili ga bar ublažiti? To zavisi. Kada bi, makar i kao rezultat osećaja da imaju veću podršku u Kremlju, predstavnici vlasti uneli više dostojanstva u odnose sa zapadnim državama. Kada bi prestali da pokušavaju da Srbe javno „prevaspitavaju“ u maniru vašingtonskih i briselskih birokrata i njihove arogancije bez pokrića. Kada bi prestali sa pokušajima da narodu nametnu kompleks inferiornosti. Kada bi prestali da neprijatelje prikazuju kao prijatelje ili, još gore, kao uzor. Kada bi prestali da pokušavaju da produže vek pogubnog modela pljačkačke privrede (velikodušno i pogrešno nazvanim „neoliberalnim“) preko službenika MMF-a i Svetske banke koji trenutno sede u Vladi i institucijama. Kada bi počeli više da rade na razvijanju sopstvene a ne tuđih privreda. Kada bi objavili tajne ugovore sa Fiatom i Etihadom. Kada bi prestali sa pokušajima da prodaju preostalo „porodično srebro“ poput EPS-a i Telekoma. Kada bi prestali sa pokušajima da projekat „Beograd na vodi“ nametnu po svaku cenu, mimo istinski stručne javnosti i transparentne javne rasprave. Kada bi prestali da se rugaju Kosovskom zavetu. Ili kada bi bar, za početak, prestali da guraju Srbe sa severa Kosova i Metohije u ralje Tačistana i makar počeli da zalečuju podele koje su tamo sami posejali.
Drugim rečima, sporazum o Južnom toku sa Rusijom je velika stvar – tu nema govora, i za to treba odati priznanje. Kao i za činjenicu da se zvanična Srbija i dalje čvrsto drži u pogledu odupiranja zapadnoj politici uvođenja sankcija Rusiji i osude njenog stava prema ukrajinskoj krizi. No, da ne idemo u toj hvali predaleko. To je nešto što bi trebalo da se očekuje od bilo koje vlade u Srbiji. Takvo ponašanje treba da bude normalno. I, još nešto – da ne uskratimo zasluge tamo gde istinski pripadaju: potcenjenoj, skoro prezrenoj srpskoj javnosti. Onoj suptilnoj vibraciji koja zrači iz samog naroda, iz dubine njegove duše, čak i kad je u stanjima zbunjenosti, rezignacije, blagog očaja ili, pak, puke neodlučnosti. Kao što je narod Republike Srpske na svojevrstan način uspeo da komunicira sopstvenoj otuđenoj političkoj klasi da se ne usudi da dirne u samo postojanje Republike Srpske, tako je i narod Srbije slične poruke prenosi sopstvenim političarima.
Ima puno stvari u savremenoj politici i ekonomiji koje narod ne razume do kraja pa i ne zna kako da im se adekvatno suprotstavi. Ima puno stvari koje je spreman da istrpi. Postoji cela generacija političara u koje se narod razočarao i koji više ne mogu da ga pokrenu na velika dela. Ali, činjenica je – čak ni oni političari koji su se očigledno prodali ili podredili nekoj spoljnoj sili ili interesu se ne usuđuju da otvoreno istupe protiv onoga što smatraju da je neki duboki narodni osećaj. A jedan od tih osećaja je da se ne sme pristati na saučešće u neprijateljstvu prema Rusiji.
Štaviše, svaka vlast u Srbiji, pa bila ona i u potpuno vazalnom položaju prema nekoj spoljnoj sili ili interesu, mora da hoda po jajima po ovom pitanju. Jednostavno ne sme da vodi javnu antirusku politiku. Zato je uvek važno takvoj vrsti domaćih političara da se što češće slikaju sa nekim bitnim Rusima, zvaničnim ili nezvaničnim. Da bar održe privid proruske orijentacije.
Zato, zasluge za potpisivanje ugovora o Južnom toku na prvom mestu pripadaju većinskom srpskom narodu u Srbiji, koji, čak i u sadašnjim okolnostima skoro potpunog ekonomskog, političkog i državnog bankrota, medijske blokade, indukovane apatije i društveno-nacionalne dezorijentisanosti, jednostavno ne dozvoljava svojoj otuđenoj političkoj klasi da napravi zaokret od Rusije i pridruži se antiruskoj histeriji koja se sistematski i planski potpiruje iz glavnih centra zapadne moći. Sve to, nažalost, još uvek ne znači da će Južni tok i poteći kroz Srbiju krajem 2016. Dotad će oni koji danas upravljaju glavnim zapadnim prestonicama učiniti sve, na raznim svetskim neuralgičnim tačkama, da do toga ne dođe. Ali, Srbija je učinila svoje. Ona Srbija koja kroz vekove stoji i opstaje kao velika tajna. Bez tog srpskog toka, teško da bi bilo i onog Južnog.
(Fondsk.ru)