Piše: Kiril Benediktov, pisac i politikolog (polemika sa politikologom Gljebom Kuznjecovom)
Politi analitika ne voli mnogo emocije. Kad čitaš takve tekstove, retko osetiš neku jaču emociju – osim ako ne priznaš stručnost ovog ili onog autora, ili ako se, obrnuto, malo nasmeješ videći kako se neki od autora slabo snalazi u onome o čemu je uzeo da presuđuje.
Sa tekstom Gljeba Kuznjecova „Na ratnom putu koji je nacrtao Zapad”, sve stoji sasvim drugačije. Kompetentnost autora nije pod sumnjom, a ni želja za lakim osmehom. Ali, posle čitanja teksta ostaje neprijatan „ukus” kao da je kolega nastupio u ulozi veštog opsenara koji čitaoca zavodi pomoću profesionalnih navika i veština.
Da počnemo od toga što Kuznjecov pokušava da ispravi Vladimira Putina koji je ruski narod nazvao „najvećim podeljenim narodom u svetu”. Istina je da je predsednik Rusije to rekao 18. marta, odmah posle čuvenog krimskog referenduma. Tada teško da bi ikome palo na pamet da traži da te reči budu korigovane.
Nakon tri i po meseca – koncepcija se izmenila.
Danas težnja dela ruske elite da na svaki način izbegne čeoni sudar sa Zapadom ponovo čini „nemodernim” razmišljanja o podeljenosti ruskog naroda. Štaviše, mnogo je veća potražnja za koncepcijom prema kojoj se republike Novorosije, koje su proglasili Rusi i Ukrajinci koji streme ka Rusiji, proglašavaju za „protodržave” koje su samo smetnja Rusiji jer su sa njenog dnevnog reda – citiram – „skinule teme razvoja, ekonomije, a nametnule ciljeve ne vojnog mešanja u stvari susednih država”. Sve u svemu: odvlače nas od rešavanja „pravih zadataka i unutar zemlje i na međunarodnoj areni”.
Razume se: oni koji to govore direktno i otvoreno – u smislu da nam ni za šta nisu potrebne pobunjene oblasti jugoistoka Ukrajine jer je to ukrajinski hemoroid i neka se Kijev sa njim nosi – rizikuju, u najmanju ruku, da ostanu neshvaćeni. Zato Kuznjecov pokušava sa lukavstvom: on veći deo teksta posvećuje analizi poslednjih događaja u arapskom svetu, naročito građanskom ratu u Iraku koji pokret Islamski Emirat Iraka i Levanta vodi protiv zvaničnog Bagdada.
Ideja je jednostavna: haos na Bliskom Istoku ide na ruku Amerikancima čiji je zadatak da „ne dozvole pojavu sile koja bi bila u stanju da im dobaci izazov ili da makar izađe ispod njihove kontrole”. A tek posle ovoga, kao tobože usput, Kuznjecov na isti tas stavlja arapski IEIL i ruske republike Novorosije i iz toga izvlači zaključak: nestabilnost na južnim granicama Rusije – pojava je iste vrste kao i građanski rat u Iraku.
A Zapad, gurajući Rusiju na vojno rešenje problema jugoistoka Ukrajine, kvarno želi da je uvuče u paradigmu „arapskog puta” razvoja. Navodno želi da Rusiju odvuče od njenih nasušnih problema: osvajanja Dalekog Istoka, privlačenja inostranih kadrova na univerzitete i tome slučno. Da bi utemeljio ovu tezu, Kuznjecovu je i bila potrebna revizija pomenute izjave Vladimira Putina o najvećem podeljenom narodu u svetu. Za tvrdnju da su najveći podeljeni narod u svetu – Arapi.
Na prvi pogled u tome postoji određena logika. Zaista, oko 85 % Arapa živi u osam zemalja, pretežno u Severnoj Africi i na Bliskom Istoku. Ali, nazvati Arape „podeljenim narodom” mnogi specijalisti za njihovu istoriju ne bi bili spremni. Jer, Arapi – Marokanci razlikuju se od Arapa koji žive južno od Sahare više nego što se Rusiji razlikuju, na primer, od Srba. Zato Arape ne treba upoređivati sa Rusima nego pre sa Slovenima u celini. Utoliko pre što im je brojnost približno ista – 350 miliona Arapa prema nešto više od 300 miliona Slovena.
To je jedno. A drugo, Arapi još od vremena Kalifata nemaju državu koja bi određivala razvoj ljudske civilizacije i pretendovala na status super sile. Rusi su takvu državu imali i smem da se nadam da će je ponovo imati. Štaviše: realna moć savremene Rusije, ako se uzmu u obzir mobilizacione mogućnosti, prevazilazi potencijal svih drugih centara moći na evropskom kontinentu.
Takvih i i inače nije mnogo: Evropska unija, Indija i Kina.
Vojnu dimenziju jedinstvene Evrope svesno su gurali u drugi plan kako njeni lideri, tako i saveznici iza okeana, pa se ona sada svodi uglavnom na (istina, veoma dobru) logistiku i veze.
Indija nema ni razloga ni želje da izaziva Rusiju. Peking, koliko god nas njime plašili domaći atlantisti, nije zainteresovan za konfrontaciju za Moskvom, već za jačanje obostrano korisne saradnje (zašto, to je posebni i dugi razgovor; dovoljno je navesti i samo to da između kineske i ruske civilizacijske paradigme ne postoje takva zaoštrena protivrečja, kao između ruske pravoslavne i zapadne protenstantske civilizacije).
Da, na evroazijskom kontinentu postoji još jedan centar moći koji bi bilo nepravilno ne uzimati u obzir: to je Iran. O njegovoj ulozi ćemo govoriti kasnije, a zasad – da se vratimo na konstrukciju Kuznjecova.
Teorija prema kojoj prepredeni „vašingtonski CK” uvlači Rusiju u vojna dejstva na jugoistoku Ukrajine, da bi je podvrgao novim sankcijama i izolaciji – nije nova. Tu teoriju, u ovoj ili onoj meri, potežu svi ko se plaši izlaska naše zemlje iz platnih sistema Visa i MasterCard i ne želi da gubi mogućnost da vikendom leti u London ili na šoping u Milano.
Što se tiče izolacije, u proleće – kada je pozicija Moskve povodom ukrajinske krize bila tvrda i beskompromisna – nas su bile počele da podržavaju kako zemlje koje su se dotad ubrajale u lager neutralnih (poput pomenute Indije), tako i one koje su se smatrale vazalima Vašingtona (na primer Avganistan). Uostalom, nedavni naglašeno svečani prijem koji je Vladimiru Putinu priređen u Austriji – pokazuje da famozni Zapad uopšte nije monolitan u svom postavljanju prema Rusiji koja jača pred njegovim očima.
U ovome se i krije osnovna slabost koncepcije o podmuklom planu Zapada, da uvuče Rusiju u rat. I u Briselu i u Vašingtonu deluje (nekada i jedna protiv druge) snage koje žele da ostvare različite, često suprotstavljene ciljeve. Kako na Bliskom Istoku, gde, uprkos ocenama Kuznjecova, postoje moćne sile koje ne kontrolišu SAD tako i u Ukrajini.
Na Bliskom Istoku takva sila je šiitski Iran. Zbližavanje sa Iranom je bio jedan od osnovnih zadataka drugog predsedničkog mandata Baraka Obame. To zbližavanje će iz korena izmeniti odnos snaga u regionu, oslabiti vezu Vašingtona sa Rijadom i umanjiti uticaj Izraela na Kapitolu.
To zbližavanje je postalo moguće posle deeskalacije sirijske krize, kada su SAD – uz aktivnu pomoć Moskve – odustale od vojnog mešanja u konflikt. Upravo je u tim trenucima tandem Lavrov-Keri postao najefikasniji instrument američko-ruske saradnje, a podudarnost interesa ruskog i američkog lidera budila je nadu u formiranje nove globalne arhitekture bezbednosti.
Upravo u tom trenutku je bio nanet proračunati udar po Ukrajini koji je slomio konstrukciju novog poretka na Bliskom Istoku koja nije uspela da se učvrsti. Ofanziva IEIL na proamerički Bagdad uopšte nije u interesu „svetskog hegemona” – pošto taj hegemon sada nema ni jedinstvenu strategiju – već je u interesu onih moćnih finansijsko-političkih grupa koje se suprotstavljaju pristalicama približavanja SAD i Irana.
U njihovom interesu i marionetski režim Kijeva sada protiv Rusa iz Novorosije vodi rat do uništenja. Rat koji, kako misli Kuznjecov, ometa Rusiju da se usredsredi na svoje unutrašnje probleme.
Ali, kada padnu poslednji bastioni zaštitnika i Slavjanska i Donjecka, kada stotine hiljada izbeglica nagrnu preko granice u Rusiju, kada po ulicama gradova i sela jugoistoka zalivenim krvlju budu marširali bataljoni nacionalne garde i odredi Desnog sektora, kada na sto kilometara od Voronježa i Rostova-na- Donu budu instalirane američke antirakete – hoće li nam pomoći program privlačenja stranih predavača na univerzitete?
Nemam moralnog prava da pozivam na slanje naše vojske na jugoistok. Takvo pravo imaju samo oni koji sa oružjem u rukama brane slobodu Novorosije od pripadnika kaznene ekspedicije marionetskog kijevskog režima. Ali, u jedno sam uveren: ne možemo se praviti da rat koji se vodi u neposrednoj blizini naših granica – nije naš rat.
Tamo ubijaju našu braću i sestre. Tamo ubijaju one koji žele da budu zajedno sa Rusijom. Okrenuti se od njih, opravdavajući sebe time da bi smo ustajući u zaštitu Novorosije išli na povodcu svojih neprijatelja – e, to je neoprostivo.
To bi bilo opravdavanje naše slabosti, a slabost u politici uvek znači – poraz.
(Fakti.org)