Posle Slavjanska, snage Donjecke narodne republike – organizovano su napustile i susedni Kramatorsk. Isto su učinile i sa Nikolajevkom koja se nalazi između njih.
Dopisnica radija „Komsomolska pravda“ javila je iz ostavljenog Kramatorska:
„Ustanici su potpuno napustili grad. Svi utvrđeni položaji su ostavljeni. Ne čuje se ni jedan jedini pucanj. Ulice su apsolutno puste. Ko god je mogao, otišao je iz grada, ostali u strahu čekaju ulazak ukrajinske nacionalne garde.“
I branioci Kramatorska su se organizovano povukli prema Donjecku.
Tri sata nakon napuštanja Slavjanska počele su borbe oko donjeckog međunarodnog aerodroma koji drže jake ukrajinske snage.
Prvo je krenulo granatiranje, ali nije bilo jasno – ko koga tuče i šta se događa. Ubrzo su se pojavila i dva ukrajinska vojna aviona koja su počela da raketiraju ciljeve na zemlji.
Sat kasnije pojavile su se nepotvrđene, ali i – nedemantovane, pretpostavke da su branioci Slavjanska, zajedno sa lokalnim snagama DNR, krenuli u napad na aerodrom čije bi zauzimanje predstavljalo veliki vojni uspeh.
Potom se u internetu pojavila informacija koja se pripisuje ministru odbrane DNR Igoru Strelkovu, koji je i izdao naredbu da se dalje ne brane Slavjansk i Kramatorsk: „Praktično smo bili priveli kraju čišćenje aerodroma, a onda su se pojavili ukrajinski SU-25. lansirali su četiri rakete i nestali. Borba se nastavlja“.
Sasvim prirodno, već posle napuštanja Slavjanska se otvorilo važno pitanje: šta se događa, jesu li ustanici u vojnoj defanzivi koja može dovesti u pitanje i Donjecku i Lugansku republiku?
Svoje viđenje situacije ponudio je važan saradnik Strelkova – Dmitrij Stešin. Evo njegovih ključnih ocena:
„Slavjansk se našao u potpunom okruženju. Snabdevanje boraca postalo prava muka. Ali, koliko da je Igor Ivanovič (Strelkov) upozoravao da će Slavjansk pasti najkasnije do 12. jula, uveren sam da bi se i pred Novu godinu – kada bi ukrajinska nacionalna garda tada ušla u razoreni Slavjansk – na nju pucalo iz svakog drugog podruma.
Međutim, u pozadini je nešto drugo. Ukrajinci su svaku želju da jurišaju na Slavjansk izgubili onda kada su naši borci uspeli da im preotmu Semjonovku. Već tada je Slavjansk postao simbol ruskog proleća i ušao zauvek u istoriju. Ali, odbrana grada je imala drugi cilj. Slvjansk je na sebe navukao sve borbeno sposobne ukrajinske jedinice i dao vreme i priliku ustanicima Luganska i Donjecka da se mobilišu i organizuju. Dao je priliku i Mozgovom da Ukrajincima razlomi i kopnenu i vazdušnu granicu.
Slavjansk je pomogao da se pojavi desetak utvrđenih centara otpora. Branioci Slavjanska su oborili i većinu ukrajinskih aviona, helikoptera i njihovih posada. Slavjansk je „kupio“ vreme i da jugoistok formira svoje političke centre i da ih legitimizuje. Konačno, u rovovima Slavjanska su se prekalile hiljade naših boraca koji su bili bez ikakvog ratnog iskustva.
Već sredinom juna Slavjansk je iživeo sam sebe. Zaposlio je velike neprijateljske snage, ali je njegova dalja odbrana tražila sve veći garnizon, a ni ljudski ni materijalni resursi Narodne armije Donbasa nisu bili neograničeni. Povrh svega, Igor Ivanovič – iako formalno ministar odbrane DNR – nije mogao da iz opkoljenog grada na pravi način rukovodi svojom armijom.
On jeste imao direktnu liniju sa vladom Donjecke republike (ne znam kako je bilo sa vrhom Luganske republike), ali je to bilo malo. Za pravo komandovanje svim odredima.
Igoru Ivanoviču je bio potreban operativni prostor i on ga je sebi minule noći obezbedio. Da podsetim: on je u Slavjansk došao sa nešto starih automata, a iz njega je izašao sa kolonom oklopne tehnike. To dovoljno govori o pobedi ukrajinske armije kojoj je kao ratni trofej pripala – mišolovka. I to: mišolovka koja nije prazna!“