Piše: Eduard Limonov
Zašto se kijevskoj hunti tragično ne dopada činjenica da su Igor Strelkov i društvo već recnuli deo njihove mašte i prete da uzmu još više – to je jasno. Oni, stradalnici Velike Ukrajine, negoduju i reaguju tenkovskom, artiljerijskom i aviacionom zlobom. Kakva Velika Ukrajina kad je Krim požurio da pobegne u Rusiju, istočne oblasti proglasile nezavisnost, a Harkov i Odesu drže samo terorom? Nije to Velika Ukrajina!A neophodna je upravo Velika, ni više ni manje, kao što su zaveštali liberalni oci-osnivači, koji su početkom 20. veka smislili ukrajinsku državnost na teritoriji Poljske. I dva puta pokušali da je ostvare uz pomoć nemačkih bajoneta, 1918. i 1941. godine.
Moskovskim liberalima, međutim, neprijatno je što su Pušilini i Strelkovi, za koje se ne zna otkuda su pristigli, koji se nikada nisu pojavili na talasima Eho Moskve, i nikada ništa nisu objavili u The New Times-u, u Ježu, pa čak ni u Novoj Gazeti, iznenada izašli na scenu svetske istorije, sa oružjem u rukama.A njima, liberalima, tako pametnim, sa naočarima, nafilovanim evropskim znanjima, poznavaocima stranih reči, preostaje samo da mirno stoje po strani. I prate kako se stvara Istorija, ne po pravilima, nego protiv njih, i, zamislite samo – bez učešća liberalne inteligencije! Uz pomoć starih automata AK.
Zaista, na teritoriji DNR i LNR ne primećuju se žreci čistog znanja, i novim republikama zbog toga možemo samo čestitati, jer je to Božji dar.
Patriotska Rusija, koja se nije pomirila sa porazom iz 1993, poslala je ustaničkoj Ukrajini jedan broj hrabrih mladića. Sjajan je primer – Saša Borodaj. Ali nove republike u ogromnoj većini štite lokalni entuzijasti, jednostavni i u toj moćnoj jednostavnosti veličanstveni.
Moskovski liberali, koji dugo godina odriču postojanje naroda kao takvog, sa odvratnošću prate šta se dešava u Donbasu. Taj ustanak razbija u prah i pepeo sve njihove teorije da je narod nesposoban da u Istoriji učestvuje sopstvenim snagama, bez Novih Tajmsova i Novih Gazeta.A narod uspeva da se snađe, i, kao što vidimo – to u našem rusko-ukrajinskom, ukrajinsko-ruskom narodu postoji na genetskom nivou, i sve više podseća na pugačovski stil.
„Mi ćemo vrlo brzo proterati ukro-naciste i s predgorja Saur-Mogila, i s drugih mesta. Spremajte bele papuče“, napisao je nedavno Fjodor Berezin, zamenik Igora Strelkova. „Spremajte bele papuče!“, opojno zvuči, zar ne?
Odličan stil, jednostavan, ozbiljan i razumljiv (nije to postmodernizam). Takvim jezikom pisao je svoja čarobna pisma Jemeljan Ivanič Pugačov, pozivajući sve nezadovoljne (i „muhamedance“, uzgred rečeno, kao prekor današnjim etnonacionalistima): „ne samo majora, nego – ako ga spaziš, ubij i kapetana“.
Ukratko, predivna pugačovština dopire do nas iz pravca „samoproglašenih“ republika Donbasa. Čuju to dobro i meri, i peri, i seri – s obe strane rusko-ukrajinske granice.
Da, jasno je zašto su moskovski liberali ljuti; oni u tom jednostavnom narodnom pokretu ne mogu učestvovati apriori. Oni decenijama propovedaju da narod odvratno smrdi, da su to obične ništarije i bednici, ljudi koji ne umeju da naprave sopstveni biznis.
(Gospode, kako je dobro što moskovski liberali nigde ne mogu da se „prisusede“. Za sada. Kada nestane opasnost, mogu oni dobežati, da bi ukrali vlast.)
I Vladimir Vladimirovič Putin oprezno gleda na ustanički Donbas zato što se plaši da će se na teritoriju Rusije preneti prelepo uzbuđenje pod nazivom „pugačovština“.
Dakle, među stanovnicima Rusije uvek postoje stotine nepoznatih Strelkova, Pušilina i Borodaja. I u pravo vreme oni će ispuniti svoj istorijski dug.A tada će mnogima biti potrebne bele papuče*, bile one pripremljene ili ne.
Napomena prevodioca:* Bele papuče – simbol odlaska u carstvo nebesko; priprema za Božji sud.
(Свободная Пресса, za Standard.rs preveo Želidrag Nikčević)