Piše: Slobodan Turlakov
Nalazimo se u predvečerje obeležavanja početka Prvog svetskog rata, što je prilika za mnoge zapadne istoričare da opet vrate u opticaj tezu da je Srbija kriva za taj rat. A ta se krivica dokazuje sarajevskim atentatom, na Vidovdan, 15/28. juna 1914, u kom je ubijen austrougraski prestolonaslednik Franc Ferdinand, pa se, prema tome, početak Velikog rata vezuje za taj dan i za to ubistvo.
Još tokom versajske Mirovne konferencije, utvrđeno je da je Nemačka bila izazivač Velikog rata, što su njeni predstavnici priznali i potpisali. Međutim, istoričari i mnoge javne ličnosti, još pre Hitlera, stavljali su pod znak pitanja to priznanje, jer je ono, navodno, od nemačkih predstavnika iznuđeno, pa su, zbog toga, i Versajski ugovor o miru i kasniji pojedinačni ugovori između zarađenih strana, često proglašavani uzrokom Drugog svetskog rata, koji je, opet, počela i izazvala Nemačka.
Sve se to zna, ali umesto da se ceo problem postavi u smeru traženja konačne istine, mada je ona evidentna i bez tog traženja, jer je nemački car Viljem II objavljivanjem rata Rusiji, 1. avgusta 1914, lokalni rat Austrougarski sa Srbijom, pretvorio u svetski konflikt i tako učinio, stvarno i neopozivo, Nemačku za izazivača i krivca Velikog rata.
Međutim, iako se to zna, zapadni istoričari i političari, nastoje da falsifikuju istoriju, i da opet, u predvečerje 100 godišnjice tog rata, po ko zna koji put, proglase Srbiju, za izazivača Velikog rata, ostvarenog putem atentata na austrougarskog prestolonaslednika 28.juna 1914..
No, materijalna istina je tvrdoglava, jer se stvarni početak rata –.nakon nezadovoljavajućeg odgovora Srbije na poznati austrougarski ultimatum – zbio tačno mesec dana kasnije, dakle 28. jula, i ako se želi njegovo obeležavanje, onda se ono može obaviti samo tog dana kad je stvarno počeo, artiljerijskim bombardovanjem Beograda sa Bežanijske kose.
Odista, da je rat počeo kako se tvrdi i kako sad hoće da se obeleži 28.junom, kada je Ferdinand ubijen u Sarajevu, zar bi u Srbiji tih skoro mesec dana, od 28. juna, skoro do 28 jula, plamtela predizborna kampanja, kada je skoro cela vlada na čelu sa Pašićem bila razastrta Srbijom u preizbornoj agitaciji, dok je u Beogradu ostao samo Lazar Paču, ministar finansija? Ili, zar bi vojvoda Putnik, načelnik Vrhovne komande, tih dana otišao baš u Austriju, na banjsko lečenje?
Naravno, to je van svake pameti, ali ne i van večnog neprijateljstva koje Zapad oseća, gaji i sprovodi protiv Srbije, do dana današnjeg, a i svih sutrapšnjih.
Prema tome, za Srbiju postoji samo jedan datum obeležavanja (a ne proslavljanja!), stogodišnjice Velikog rata, samo 28. jula, kada je Austrougarska otpočela oružana neprijateljstva protiv Srbije, i kada joj je otvorenim telegramom, preko Temišvara ili Bukurešta, objavila rat.
Kao i toliko puta, do dana današnjeg, Zapad i ovoga puta želi da prekroji utvrđene činjenice, i tako rečeni atentat obeležava kao početak rata, što mi, Srbija, nikako nismo smeli da prihvatimo. Na žalost, čak i naučne ustanove i neki drugi nepozvani organizatori, prihvataju tu podvalu, i na skorašnji Vidovdan, 28.juna, obeležiće 100 godina od početka Velikog rata, čime priznajemo ono što se na Zapadu hoće, da smo stvarni izazivači rata i da je on počeo na dan kada je Gavrilo Princip ubio Ferdinada.
Zar nije bilo normalno, da ne kažemo – nužno, da mi u Srbiji obeležimo tu stogodišnjicu, onda kada je ona imala svoj jedini i stvarni početak, tj. 28 jula?! Jer, mi imamo šta da obeležimo: izraze tuge i žalosti za trećinom aktivnog stanovništva Srbije, pobijenim tokom tog rata, uz tolika druga stravična stradanja i rušenja, koja su ionako slabo razvijenu Srbiju potpuno unazadili, pa je tako ta stogodišnjica, za nas, Srbe, sve drugo samo ne naučno-istorijska tema, već još jedno nezaobilazno prisećanje na stradanje i ništenje koje su naši večiti neprijtelji i želeli i to sprovodili na najbestijalniji način, kakav Evropa nije poznavala.
Nije bilo normalno i nije se moglo to ni očekivati, jer bi to bilo protiv onoga što Zapad hoće. Tako je sve od 5. oktobra, od kad sve Vlade čine ono što njihovi zapadni sponzori od njih traže, pa i ova sadašnja, koja proglašava, uprkos svih istorijskih činjenica, da nam je Nemačka najveći prijatelj, a mi njen verni saveznik; da smo, šta više, po ugledu na Austriju, stvarali našu državu! Koliko je to daleko od Srbije i srpskog naroda ne treba ni pominjati, ali treba reći da je to blizu, još kako i koliko, onih koji su na vlasti. Niko da im ponovi amanet Svetog Save: „Ne tražite novog prijatelja, u dokazanom starom dušmaninu“, još iz 1225.godine!
Srećom, a ko zna, možda i namerno, Srpska akademija nauka i umetnosti, održala je svoj naučni skup povodom 100 godina od početka Velikog rata, prošle nedelje, i tako se nije natociljala na zapadnu želju. U dobri čas!
P.S. Da zabeležimo, ne baš uzgred, ono što je prestolonaslednik Ferdianad rekao o nama Srbima: „To je gomila lopova i ubica, mangupa i još više fukara“. Doduše, Krleža je bio milostiviji u svojoj oceni nas Srba, kad je s tugom prokomentarisao slom Austrougraske: „Kad čovjek pomisli, da su ti ušljivi Vizantinci srušili veliku carevinu!“ Hvala mu na priznanju.
A kad čovek, Srbin, pomisli: koliko neznanja i neukosti, ali i zlonamernosti kod onih, koji vladaju nama, za svoje dobro!!
Straaaašno!