Image may be NSFW.
Clik here to view.
Piše: Aleksandar Pavić
Ovo je Srbija o kojoj sanjamo. Ako je išta ikada krasilo Srbiju, to je taj slobodoljubivi duh, koji je u nemogućim uslovima, bez ikakve realne šanse za pobedu, uvek bio spreman da se suoči sa velikim, ako ne i najvećim imperijama svih doba, da im izađe na crtu, ili da im bar pokaže prkos, inat, nepristajanje na ropstvo. I sada, kada se iznova čitaju hrabre, beskompromisne reči današnjih državnih čelnika upućene na račun Tonija Blera i drugih svetskih silnika, čoveku prosto dođe da puca od ponosa što pripada jednom takvom narodu.
Tu je Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova, čije oči sevaju od prkosa i nemirenja sa zlom dok hrabro i beskompromisno obavlja ulogu moderatora promocije knjige koja nikog ne može da ostavi ravnodušnim: „Dame i gospodo, poštovani prijatelji, hvala vam što ste došli u ovolikom broju da pružite podršku borbi doktora Vojislava Šešelja protiv zločinačkog Haškog tribunala i uveličate promociju njegove poslednje knjige, ‘Engleski pederski isprdak Toni Bler’“.
Dakle, samo što je osramoćeni i širom sveta omraženi ratni zločinac napustio Srbiju posle svog potuljenog, tajnog dolaska, jedan od najviših državnih funkcionera ga odmah stavlja na svoje mesto. A uz to još i pruža moralnu podršku svetski najpoznatijem i najhrabrijem zatočeniku današnje zapadne „pravde“: „Knjiga koju danas promovišemo – ‘Engleski pederski isprdak Toni Bler’, još je jedno prkosno svedočenje i simbol borbe profesora doktora Šešelja, u kojoj se jasno ukazuje na namere i stranih i domaćih zločinaca da se rasparča naša država, da se otmu Kosovo i Metohija i da se konačno porazi srpski narod“.
Svaki patriota koji drži do sebe bi mogao da potpiše svaku reč, dok bi svi koji su podržali tzv. briselski sporazum morali već debelo da se zamisle nad sopstvenom sudbinom i šta ih čeko. Reklo bi se da je Nebojša – a njegovo ime već govori sve (nomen est omen!) – mudro i strpljivo sačekao svoju šansu, i da će sada, kada je postao broj jedan policajac u zemlji, biti belaja za sve izdajnike, i pravde za sve nepravedno optužene. Držite mu palčeve!
Sledeći na redu je niko drugi do poznati radio i televizijski voditelj, narodni poslanik, a i predsednik skupštine Državne lutrije, Vladimir Đukanović. Kao iskusna medijska ličnost, on zna važnost i težinu javnih reči i poruka, i zato se odmah trudi da razveje eventualne nedoumice koje bi neobični naslov knjige mogao da izazove u glavama nešto osetljivijih pripadnika publike: „… to je suština borbe Vojislava Šešelja. Čovek nije licemer, čovek vam u lice kaže ono što misli. I zato danas imamo i pederskog isprdka Tonija Blera, zato danas imamo i seksualnog manijaka Bila Klintona. Zato danas imamo sledbenike Adolfa Hitlera – Genšera i Kola, zato imamo krvave ručerde Madlen Olbrajt. Hvala Vojislavu Šešelju što je o tim ljudima napisao ono što svi mi ovde iskreno mislimo“.
Tako je. Ni po babu, ni po stričevima. Džaba Amerima što su velika sila, hipersila po rečima jednog zadivljenog Francuza,2 kada ih je u dva mandata vodio osvedočeni seksualni manijak, i kada oni baš na njega gledaju kao predsednika koji je najdostojniji njihovog divljenja u poslednjih četvrt veka,3 potpomognut ženom krvavih ručerdi. I džaba Nemcima da sada glume najEUropljane, kada pripadnici srpskog državnog vrha vrlo dobro razumeju da su oni tu svoju novu, umivenu ulogu izgradili na Hitlerovim temeljima. I, kad čovek bolje razmisli – u pravu su! Šta je drugo predstavljalo nemački vođeno rasturanje Jugoslavije 1990-ih, nemačka podrška hrvatskim neoustašama, muslimanskim fundamentalistima, šiptarskim balistima, nemačko nezakonito bombardovanje SRJ 1999 – nego nastavak nemačke politike iz Drugog svetskog rata, ali drugim, savremenijim i sofisticiranijim sredstvima? Ali trebalo je to dokučiti! Naravno, to je učinio Vojislav Šešelj – ali je, srećom, okupio oko sebe saradnike koji su sve to odmah razumeli i usvojili. Možda ih upravo zbog toga Angela Merkel toliko i ceni: sličan se sličnom raduje, a Nemci vole one koji su direktni koliko i oni. I možda će nas baš zato i počastvovati kupovinom našeg Telekoma i ko zna čega još. Neverovatno koliko se vidici otvaraju kada imate prave ljude na pravim mestima…
I, na kraju, kao šlag na tortu, premijer Srbije, Aleksandar Vučić. I, kako smo već navikli, odmah najava nove etape u beskompromisnoj borbi protiv kriminala i korupcije: „Francuski filozof Volter je rekao sledeću rečenicu: ‘Imajte obzira prema živima, a o mrtvima govorite samo istinu, ma kakva da je’… Mi ne govorimo narodu kako je Ružica Đinđić protivzakonito dobila vilu od 3 miliona evra, a da nije ostavila dva stana na Studentskom trgu, iako su tako rekli, ne pričamo ništa o tome. Ne pričamo o satu Zorana Đinđića ručne izrade, od 125.000 evra, koji je na poklon dobio od Caneta Subotića.“ Izgleda da je famoznom „žutom kartelu“ konačno odzvonilo, čim se sam premijer drznuo da udari na njegove najveće ikone. Zna on dobro da su simboli najvažniji, i da se udarom na njih, udara na najosetljivija mesta, na sam identitet naroda ili organizacije. I to on radi na svoj uobičajeni, krajnje suptilan način – u maniru pristojnog, miroljubivog i pravednog čoveka koji ne bi ni mrava zgazio, ali ko nikom ne ostaje dužan. Ako preti, on preti šapatom. Saopštava nam da ne želi da nam išta saopšti – a onda nam još i saopštava šta je to tačno što ne želi da nam saopšti. To mogu samo istinski majstori.
Uostalom premijer je, ne zaboravimo, velemajstor za medije i marketing, što je i dokazao još dok je bio ministar informisanja krajem 1990-ih, kao i uopšte tokom dvodecenijskog radikalskog staža, kada je, možda bolje od bilo koga, afirmisao ideju Velike Srbije. Zato on dodatno razrađuje Đukanovićevu tezu, razjašnjava potencijalne nejasnoće u poruci koja se saopštava javnosti: „Neki su mi rekli: ‘A zašto takav naslov knjige?’ Birao ga je Vojislav, jer on pokazuje prkos i otpor prema onima koji su najjači. On vređa ljude koji danas odlučuju i upravljaju na kugli zemaljskoj i hoće da im pokaže da ga ne brine ni pritvor, niti bilo šta drugo, da je on slobodniji, mnogo slobodniji od svih njih. I da li će Širak da bude picopevac? I da li će ovi da budu sledbenici Hitlerovi? Ili Bler pederski isprdak ili ovaj ovakav ili onakav? Potpuno je svejedno, on njima pokazuje kako mu ništa ne znače, a kako mnogo čine protiv slobode čovečanstva, protiv svih naroda na kugli zemaljskoj“.
Da… Srbija o kojoj sanjamo. Mada – to je ipak više od sna. To je java. Doduše – izmešana java, iz 2006. i 2014. Ali ipak java. Možda smo ipak bliže našim snovima nego što mislimo? Možda ta 2006. i 2014. i danas paralelno žive u glavama i srcima ovih istih aktera, samo što oni to, zarad dobrobiti otadžbine ne smeju tako javno, ogoljeno da kažu? Ako je tako, neka im je sa srećom sa njihovom mukom. Nije im lako. Ali gde oni stadoše, neka drugi produže. Duh slobode i prkosa, koji su oni tako lepo umeli da podrže, prikažu i protumače, ne sme se ugasiti, samo zato što se oni trenutno, svojim ćutanjem, svojom rasprodajom preostalih vrednosti kojima Srbija raspolaže, svojim klečanjem i moljakanjem pred osvedočenim dželatima, onim istim koje su do juče častili najpogrdnijim imenima – zapravo žrtvuju za narod.
Poruka sadašnjih srpskih vlastodržaca, koju su oni, sada je jasno, narodu ostavili u amanet, jasna je: nazovite stvari pravim imenima, čak i ako vlasti trenutno ne mogu. Picopevac je picopevac, seksualni manijak je seksualni manijak, isprdak je isprdak, nacista je nacista, konj je konj, plagijator je plagijator, slina je slina. Pa makar to bio i neko iz vlasti!
(Fondsk)