Piše: Miodrag Zarković
Švajcarska na tekućem Svetskom prvenstvu igra bez zvezdice pored svog imena. Čudno, s obzirom na to da njihov igrački sastav, sudeći po prezimenima, deluje kao da pokušavaju da se otcepe od Srbije: sve sam Behrami do Šaćirija.
To što, međutim, nema zvezdice, ili pak Briselskog sporazuma, ne znači da na Svetskom prvenstvu nema politike. Naprotiv, ovo takmičenje je koliko sportsko toliko i poslovno, a samim tim je i političko. I kao takvo, naravno da ne može da prođe bez Srbije, iako se nismo ni kvalifikovali za njega. O tome nešto kasnije.
Mundijal je ipak jedinstven u odnosu na druge političke događaje ovolikih razmera: to je jedini skup od svetskog značaja u kojem Vašington nema odlučujuću ulogu. Delom zbog toga što Amerikance i ne zanima preterano ova vrsta fudbala (imaju onu svoju, koja je tamo daleko omiljenija) a delom zbog toga što je vrhunski sport kao oblast delovanja previše očigledan za uobičajena mešetarenja kojima je sklona Bela kuća, tek, borba za pehar naširoko poznat kao „Zlatna boginja“ (mada je taj nadimak pripadao ranijem izdanju statue, koja je zamenjena 1974. godine na Svetskom prvenstvu u Zapadnoj Nemačkoj) protiče bez inače nezaobilaznih „specijalnih izaslanika“ američke administracije.
ANGELA NA SVOME
Ali, politike ima. A gde ima i politike, ima i političara. Čak i u svlačionici. Tako je Angela Merkel, posle ubedljive pobede Nemačke nad Portugalijom (4:0) mrtva hladna sišla među svoje razgolićene i oznojene zemljake kako bi im čestitala na neočekivano ubedljivom početnom uspehu.
Nemačka kancelarka inače je poznata kao veliki ljubitelj sporta, a pogotovo fudbala. S obzirom na to da ne izlazi iz onolikih naramenica, nije ni čudo što i u sklonostima podseća više na muškarca nego na ženu. U krajnjem slučaju, niti je njoj bilo neprijatno u svlačionici namenjenoj fudbalerima, niti su oni pokazivali ma kakav znak uznemirenosti što je jedna dama među njima. U neprikosnovenom carstvu testosterona, a od svlačionice nema većeg u tom pogledu, Frau Merkel se naprosto oseća kao svoj na svome.
Angela je tom prilikom delovala toliko zadovoljno i ushićeno da padaju u vodu sva njena ranija izdanja sa „prijateljima“. Lukas Podolski, napadač nemačke reprezentacije, zaista deluje kao neko ko prija Angeli Merkel da joj bude u blizini. Državnici balkanskih država koje Nemačka uporno ponižava, ne baš.
Iskreno govoreći, Frau Angela bila je sva ozarena i prilikom susreta sa brazilskom predsednicom Dilmom Rusef, što je još jedan nagoveštaj da je Nemačka ipak blagonaklonija prema onima koji joj ne viču „Danke“ svako malo. Dilma Rusef je, sa druge strane, imala manje razloga za zadovoljstvo, i to upravo zbog Svetskog prvenstva, koje mnogi očekivano koriste kako bi potkopali ugled domaćina. Protivbrazilska propaganda nije, naravno, poprimila sočijevske razmere, ali je ipak prisutna u izvesnoj meri. Tako je, na primer, engleski dnevni list „Gardijan“ prosto morao da objavi članak o tome kako je brazilska unutrašnjost puna zapostavljene sirotinje, koja od ovog Svetskog prvenstva ne samo da nema nikakvu korist već, naprotiv, ima samo štete. „Daleko od Fifine uspaljene gomile, u prašumi oko Manausa lokalno stanovništvo je beznadežno – dobili su preskupi stadion koji im uopšte nije potreban ali ne i poziv na svoje Svetsko prvenstvo“, stoji u podnaslovu članka, koji je potpisala novinarka Hedli Fridmen. Naslov članka je još znakovitiji: „Kako je zbog Svetskog prvenstva Brazil zakinuo svoj narod u Amazonu“.
KROKODILSKE SUZE
Zanimljivo je to što zapadni izveštači, poput ovde prisutne Hedli Fridmen, počnu da se zanimaju za sirotinju po drugim zemljama samo i jedino onda kada mogu da naude tim zemljama, ali ne i da pomognu sirotinji. Kada teraju druge zemlje na ove ili one ekonomske mere, tada im nimalo nije stalo do sirotinje koja će ostati bez posla ili sa značajno smanjenim prihodima. Nikada ne govore o nekakvim zakonima, ili kakvim drugim rešenjima, koji bi doveli do pravednije preraspodele sredstava na kugli zemaljskoj. Ali zato, kada im se ukaže prilika da naude ugledu određene države koja im je iz ma kog razloga na meti, onda se redovno sete najugroženijih društvenih slojeva, nad kojima stanu da liju krokodilske suze.
Svakako da takve suze nisu sasvim bez posledica. Kada se Dilma Rusef pojavila na stadionu na otvaranju prvenstva, čuli su se prilično glasni zvižduci iz publike. Ne treba smetnuti s uma ni nasilne demonstracije nezadovoljnika, koje su se odigravale oko stadiona u Sao Paulu upravo uoči prve utakmice. To što ljudi demonstriraju je jedno – negde je i prirodno da nezadovoljnici koriste pompu Svetskog prvenstva zarad promocije sopstvenih ciljeva; ali, to što svetski (mahom zapadni) mediji toliku pažnju pridaju baš tim događajima, nešto je sasvim drugo.
Ako se pitate šta se to Zapadu zamerio Brazil, setite se toga da je član BRIKS-a, zajedno sa Rusijom, Indijom, Kinom i Južnom Afrikom. To međunarodno udruženje već godinama preti da pomuti razarajuću nadmoć američke imperije i njenih saveznika, između ostalog i tako što sve češće razmišljaju o tome da zamene dolar na mestu rezervne svetske valute, pa onda i nije čudo što Zapad, makar preventivno, udara moguće suparnike tamo gde ih boli. A može biti i da je reč o čistoj inerciji. Ko veli, da se ne bace svi ti novinarski kadrovi koji i ne znaju ništa drugo osim da kopaju po tuđem prljavom vešu. (Nikada im ne padne na pamet da malo čeprkaju po prljavštini u sopstvenoj državi.)
Ali, kada je reč o samoj fudbalskoj strani Mundijala, tu je, kao što je rečeno, američki uticaj mnogo manji od uobičajenog. Jeste da Fifa, jedna od najkorumpiranijih organizacija u sportu (a i šire) nije neka naročita blagodet za svoje podanike, ali sa Fifinim zvaničnicima i njihovom logikom barem znate na čemu ste; tačnije, koliko im dođete. Zbog toga se može reći da Svetsko prvenstvo u fudbalu možda ukazuje na to kako bi svet trebalo da bude uređen: kad već nije savršen, onda barem da ne bude u kandžama jednih te istih. Fifa i ostali fudbalski oci, koliko god bili moćni i osioni, ipak su uzročno-posledično zavisni kako od igrača naterenu tako i od publike na stadionima i one kraj malih ekrana.
Ta uzročno-posledična veza se i te kako oseća. Zbog nje, uz sve teškoće, nevolje i promašaje koje svetska fudbalska asocijacija stvara i izaziva, fudbal kao igra i naročito Svetsko prvenstvo kao najveća fudbalska smotra ipak uspevaju da se odupru vladajućoj poplavi napadne jeftinoće.
AMERIČKA LOGIKA
Pokušaji da i fudbal pojeftini ne izostaju. Primera radi, na svečanosti otvaranja Mundijala su, uz brazilsku pevačicu Klaudiju Letite, nastupili i Dženifer Lopez i reper Pitbul. Kakve veze oni imaju sa fudbalom ili Brazilom, bog će ga znati, tek, objavljeno je da je sama svečanost koštala devet miliona dolara. Ako ćemo pravo, te pare jesu uludo potrošene, barem onaj deo koji je otišao gospo‘ici Lopez i Pitbulu. A Brazilcima je izgleda promakao nauk da što više plaćate takve „umetnike“, to ste suštinski sve jeftiniji.
Postoji opasnost da takvih opasnosti u bliskoj budućnosti bude sve više. Ovo prvenstvo u Brazilu, naime, preti da postane najgledaniji fudbalski događaj u Sjedinjenim Američkim Državama ikada. Tamošnja glasila su sa oduševljenjem izvestila da je prva utakmica američke reprezentacije, protiv Gane, imala skoro jednak broj gledalaca kao i poslednja utakmica finala NBA lige, koja je igrana dan ranije, a čak i veću gledanost nego mečevi hokejaške NHL lige. Posebno se naglašava popularnost fudbala u prestonici Vašingtonu, gde su kafići i pabovi za vreme utakmice bili prepuni navijača koji su pratili prenos uživo. A to što je pobedu „jenkija“ nad Ganom preko Tvitera pozdravio i američki predsednik Barak Obama možda nagoveštava davno priželjkivani „fudbalski bum“ u Americi.
Taj bum priželjkuju prvenstveno poslovno usmereni fudbalski ljudi kako oni u samim SAD tako i oni u ostatku sveta. Američko tržište je jednostavno previše zahvalno za svakakve vrste zabava, naročito sportske, pa to što „bubamara“ tamo još nije stekla čvršće uporište predstavlja veliki izazov najpopularnijem sportu na svetu.
Da li će se bum i dogoditi, nije baš najizvesnije u ovom trenutku. Ali, ukoliko do njega i dođe, nije nemoguće da se onaj odnos snaga, opisan na početku teksta, unekoliko promeni. Već sada se da primetiti da Amerikanci, po navici, sve gledaju kroz brojke. Tako su i podaci o gledanosti prenosa bili udarnija vest nego sama utakmica ili pobeda. Takav pogled na svet upropastio je do sada mnoge oblasti ljudskog delovanja.
ZLI SRBI – NARAVNO!
Za Srbe i Srbiju, avaj, ni sadašnji odnos snaga nije naročito povoljan. To što naša reprezentacija ne učestvuje na prvenstvu naravno da nije sprečilo zapadne huškače da se prisete nas kao omiljenih im negativaca.
Sajt „Sports ilustrejtida“, jednog od najtiražnijih sportskih časopisa u SAD, objavio je prvih dana Mundijala potresnu priču o Edinu Džekou, glavnoj zvezdi reprezentacije Bosne i Hercegovine. U toj priči, posebno mesto zauzima to što je Džeko proveo detinjstvo u „Sarajevu pod opsadom“:
„Srbi su okružili pretežno muslimansko Sarajevo i zasipali ga teškom artiljerijom, dan za danom, puna 44 meseca. Snajperisti su moćnim nišanima tražili civile i pucali u njih. Protivavionsko oružje, napravljeno da obara supersonične lovce, pržilo je po parkovima i trgovima“, ovako je novinar „Sports ilustrejtida“, Rajt Tompson, „opisao“ ratne sarajevske dane, u duhu najsnažnije protivsrpske propagande koja, eto, ni dvadeset godina kasnije ne miruje. Nije se ustručavao ni od najpatetičnijih zahvata, kao na primer kada navodi kako je njegov prevodilac, izvesni Džemal, u jednom trenutku prestao da prevodi i zaplakao, jer ima „previše uspomena na rat“. Čak na početku teksta, valjda radi privida nekakvog uravnoteženog pristupa, Tompson prepričava razgovor sa jednim Srbinom – koji, nećete verovati, jadikuje nad tim što su „njegovi Srbi“ granatirali njegovo rodno Sarajevo, pa sada od sramote, prisećajući se Dostojevskog i „Zločina i kazne“, mora da živi na selu.
Čisto poređenja radi, da li je ikada ijedan zapadni novinar uradio ovoliko potresnu priču o nekoj srpskoj sportskoj zvezdi, Novaku Đokoviću ili Nemanji Vidiću ili bilo kom drugom, sa naglaskom na ratnim strahotama koje su oni ili njihovi bližnji preživeli tokom NATO bombardovanja, pa još sve garnirao prevodiocem koji se, grcajući od suza, priseća svega što je preturio preko glave? Dabome da nije. Da ne pričamo što u tom slučaju i ne bi morao da poteže za ratnom propagandom, kao što se u slučaju „Sarajeva pod opsadom“ neminovno mora, već za pukim i lako proverljivim činjenicama.
Od ovog poređenja još je poraznije držanje srpskih glasila. Kao kakva nezrela dečica spremna da se ponižavaju samo da bi bila primljena u društvo, ovdašnji mediji su prepuni svojevrsnih poziva čitaocima i gledaocima da, kad već Srbija ne učestvuje na Mundijalu, onda barem navijaju za „drage komšije“ iz Hrvatske i BiH! Kada imate takvu sportsku javnost, spremnu da gazi preko sopstvenih mrtvih, onda ne možete ni da budete dorasli nečemu tako velikom i značajnom kao što je Svetsko prvenstvo u fudbalu. Svejedno da li na njemu učestvujete ili ne.
(Pečat)