Piše: Nenad Kecmanović
Kada bi se sutra održali izbori u RS, vladajuća koalicija bi, sportskim rečnikom rečeno, “trijumfovala i u ekipnoj i u pojedinačnoj konkurenciji”.
Rezultati najnovijeg istraživanja agencije “Stratedžik marketing” pokazuju da je došlo do značajnog pomeranja u raspoloženju birača, čak i do 10 odsto u prilog SNSD-a sa DNS-om i SP-om, kao i njihovih potencijalnih kandidata.
Reklo bi se ništa senzacionalno, jer su i prema prethodnim sondažama iz februara ove godine stranke na vlasti i njihovi prvaci bili u prednosti. Međutim, opozicija je još od lokalnih izbora pre dve godine imala pozitivan trend. A stručnjaci kažu da je trend (koji je bio na strani SDS-a) značajniji nego trenutni rezultat (koji je bio na strani SDS-a).
Šta se to desilo pa je vladajuća koalicija sada preokrenula i trend?
Poplave i sanacija
Poplave su za dve nedelje promenile redosled na listi prioriteta birača u RS. Nezaposlenost, koja je po svim ranijim anketama bila pod br. 1, u tržišnoj privredi, istina, nema direktne veze za državom, ali u tranzicionoj svesti našeg biračkog tela još uvek se povezuju sa vlašću, i to je opozicija, naravno, koristila. Otkako je, međutim, na prvo mesto izbio problem poplava, koje Dodik zasigurno nije izazvao, ali se očigledno bavi sanacijom štete, opozicija se objektivno našla u defanzivi. Napadajući njega, premijerku i ministre u momentu dok su naočigled javnosti boravili na poplavljenom terenu, političari Saveza za promene mogli su da zarade isključivo minus glasove.
Ruski faktor
Rusija u poslednje vreme samo niže poene na globalnoj sceni (priključenje Krima, de facto podela Ukrajine, posao stoleća sa Kinom, regionalno udruživanja sa Kazahstanom i Belorusijom, Asadova izborna pobeda). Tradicionalna rusofilija biračkog tela u RS tako je dobila na intenzitetu, i Putina prekodrinski Srbi doživljavaju kao junaka iz bajke koji simbolički uzvraća za sva poniženja koja su dva slovenska i pravoslavna naroda doživela tokom tranzicije. Ali, Rusija je daleko, Evropa blizu, a Amerika još uvek supersila. Delom u iznudici pod pritiskom SAD i EU, delom po političkoj intuiciji, a ponajviše kao Srbin, inače pragmatični Dodik izabrao je stranu koja nije najjača, ali jeste najdraža. Biračima u Srpskoj to godi više nego evroamerička politika opozicije, pa makar išla preko matice i Vučića.
Uticaj zbivanja u “matici”
Iako je Vučić odavno uspostavio bliske odnose sa vlastima u Banjaluci i deklarisao neutralnost spram izbora u Srpskoj, stara priča o antipatijama prema Dodiku nastavljena je u medijima u Bijeljini, Sarajevu i Beogradu. Zapad, navodno, traži od premijera Srbije da ruši predsednika Srpske. Ako je to i tačno, nejasno je koliko to Vučić i hoće i može, a koliko ovdašnja opozicija priželjkuje sukob premijera iz matice sa predsednikom “dijaspore”. Vučić je veliku popularnost i u RS stekao istragom tajkunskih poreskih i drugih malverzacija, ali posle hapšenja od suđenja nije ništa bilo. Štaviše, supertajkun Mišković je već odavno na slobodi i predvodio je biznismene na sastanku sa premijerom na Kopaoniku, a onda su na red došli Vučićevi “diktatorski maniri”, “gušenje medija”, “doktorat ministra”, pa je postao i manje privlačan kao izborni zaštitni znak opozicije.
Negativna kampanja
Kako je već odavno uočeno, antidodikovska kampanja koju je SDS, odnosno Savez za promene pokrenuo, pre svega preko TVBN, imala je efekte, ali i kontraefekte. Izborni stratezi SDS-a posle lokalnih izbora procenili su da je SNSD kao stranka dovoljno oslabljen i da njen lider, koji je zadržao visoki rejting, treba da bude tačka glavnog udara. Žestoka kampanja protiv Dodika, koja je mesecima trajala u gotovo celodnevnom programu bijeljinskog kanala bila je loše tempirana (čitavu godinu pre izbora), suviše je dugo trajala (dovela do prezasićenosti publike) nedovoljno uverljiva (živa meta je obeležena kao krivac za sve i svašta), često ekstenzivna (krivica je proširena na rodbinu, kumove, komšije, kolege, prijatelje). Zato je možda postala i izborno kontraproduktivna.
SAD i EU u prečim poslovima
Posle duže i neuspešne plišane ofanzive na RS i njenog predsednika lično (manipulacije protestima u FBiH i medijska satanizacija lidera ) SAD su odnedavno počele da brane Dejtonski sporazum (Nikolas Hil) i pružaju ruku pomirenja Dodiku (Hojt Ji). Očigledno da Americi, pored ozbiljnijih problema sa Ukrajinom, Rusijom, Kinom i Nemačkom, trenutno najviše odgovara da se ne talasa na Balkanu, pa ni u BiH. Nije drugačije ni sa EU, gde Nemačka nadolazi, Britanija – odlazi, Poljska i Baltičke države više gledaju ka Vašingtonu nego prema Briselu, a ostali – više prema Berlinu nego Briselu. Ako su iste stranke i lideri na vlasti u RS garancija da će i posle
(Pressrs.ba)