Piše: Zoran Ćirjaković
Da Bosna i Hercegovina nije Ukrajina moglo se često čuti prethodnih meseci u Sarajevu. Kako bi ilustrovao zašto je uveren da Republika Srpska neće postati novi Krim, Željko Komšić, član predsedništva BiH, pozvao se na onu narodnu „Vidjela žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu”.
Ima i aktivista koji tvrde da Ukrajina, u kojoj još nekoliko poslovičnih konja čeka na potkivanje, jeste Bosna – ali ona s početka devedesetih. Andrej Nikolaidis piše u „Gardijanu” da Ukrajina predstavlja „užasavajući déjà vu. Paralele između Ukrajine danas i Bosne 1992. su očite”.
Ali, uvek kada poželimo da se oslonimo na lekcije iz prošlosti bilo bi dobro podsetiti se da možda postoje i sličnosti koje nije uvek lako prepoznati. Istorija, nažalost, odbija da umre i ostaje pitanje gde se krije ključ budućnosti dve krhke države – u već viđenom ili teško vidljivom.
En Eplbaum, koja je godinama bila dopisnik „Ekonomista” iz istočne Evrope, konstatuje da su se i u zapadnoj štampi pojavili brojni tekstovi koji upozoravaju na opasnosti od ukrajinskog nacionalizma, ilustrovani pretećim slikama bradatih ćelavaca koji viču antisemitske slogane. Ali ona tvrdi da su oni podstakli strah od pogrešnog fenomena i da njihovi autori nisu videli ključni problem sve dublje podeljene države.
„Ono što nedostaje većini Ukrajinaca jeste nacionalizam. Ili patriotizam, javni duh, nacionalna lojalnost, privrženost naciji, šta već preferirate: osećaj da postoji nešto posebno i jedinstveno u vezi s Ukrajinom, osećaj da vredi boriti se za Ukrajinu.”
Eplbaumova, dobitnica Pulicerove nagrade za knjigu „Gulag: jedna istorija”, ističe da velikom broju stanovnika Ukrajina ništa ne znači niti im je ikada značila. Ono što mnogi analitičari ne vide ili ne uzimaju u obzir jeste koliko je mnogo ljudi koji su slučajno postali njeni građani.
Sovjetski Savez je trajao malo duže od dve Jugoslavije, ali je njegova istorija bila obeležena neuporedivo većim nasiljem. Ne samo da su ideološki i etnički pokolji bili masovniji, već je bilo i mnogo više „vozova bez voznog reda” koji su ih pratili – posebno ka današnjoj Ukrajini, u kojoj je za vreme staljinističkog golodomora stradalo više od tri miliona ljudi.
Jedna od posledica, upozorava Eplbaumova, jeste da su pojmovi kao što su „ruski”, „ukrajinski” ili „proevropski” danas mnogo fluidniji i nepostojaniji nego što se obično podrazumeva. Veliki broj građana ne haje mnogo za to ko će pobediti u obračunu Kijeva i Moskve, iako imaju svog favorita.
Ovo treba imati u vidu kada pokušavamo da razumemo ponašanje ključnih aktera, uključujući oklevanje i neke naizgled čudne odluke i izjave Vladimira Putina. Slaba ukorenjenost znatnog dela stanovništva predstavlja i jedan od razloga zašto su događaji u Ukrajini manje predvidivi nego na Balkanu u sličnim okolnostima.
Štaviše, i drugi zapadni stručnjaci haotičnu pobunu na istoku zemlje više ne vezuju toliko za rusku manjinu ili uticaj Rusije koliko za spremnost siromašnih ljudi da se okrenu „bilo kojoj političkoj snazi koja najbolje plaća i obećava najviše”.
„Mnogi pripadnici milicija u kamuflažnim uniformama su nezaposleni mladi ljudi iz malih gradova koji su našli nov smisao života i osećaj pripadnosti. Teško je zamisliti da se oni mogu svojevoljno vratiti svojim ranijim životima”, piše Dejvid Patrikarakos, britanski analitičar.
Lojalnost ljudi u nekim od važnih gradova na istoku je snažnije vezana za to ko nudi ili obezbeđuje više nego za etničku pripadnost. U borbi za naklonost, uplašeni secesionisti opčinjeni Putinom se, između ostalog, nadmeću i s tajkunima od kojih neki sa svojim radnicima imaju odnos koji podseća na privrženost stanovnika Velike Kladuše Fikretu Abdiću.
Spoj zbrke na istoku i ravnodušnosti na zapadu velike zemlje brine brojne evroatlantske „prijatelje Ukrajine”. Kada Eplbaumovakaže da nacionalizam predstavlja „jedinu nadu Ukrajine” ona izražava frustracije saveznika Kijeva koji prepoznaju jasne obrise građanskog rata,ali ne vide dovoljno građana spremnih da se žrtvuju za očuvanje jedinstva naprsle države
Neke važne okolnosti su bitno različite, ali i posleratnu Bosnu karakteriše sličan manjak nacionalizma. Bosanski nacionalizam danas postoji samo kao bošnjački nacionalizam koji se lažno predstavlja.
Nažalost, (pravi) bosanski nacionalizam nije preživeo prve dana rata i mitinge građana koji su želeli „Bosnu kakva jeste bila”. Ne samo u tradicionalno buntovnoj Tuzli, mnogi su govorili da hoće da idu u partizane i da su spremni da se bore protiv tri pogrešna nacionalizma.
Iako ih nismo tako zvali jer su nosili Titove slike i jugoslovenske zastave, oni su, u suštini, bili bosanski nacionalisti. „Bosna je majka moja i ja sam bosanski soj, Musliman, Srbin i Hrvat sve je to narod moj”, pevala im je Hanka Paldum s talasa „Jutela” uz snimke zaljubljenih golubova na suncem okupanoj Baščaršiji. „Što čovjeku život znači to je isto Bosna meni… Naša je samo naša i niko je dirat neće.”
Danas se niko sa strane ne usuđuje da je dira, ali bojim se da u njoj ima previše onih kojima Bosna ništa ne znači. Više od polovine građana zemlju koja nije imala sreće sa istorijom i geografijom ne doživljava kao svoju.
Teško je naći studenta u Banjaluci koji reč Bosanac ne doživljava kao uvredu. Za mnoge mlade ljude koji se ne sećaju kakva je Bosna nekada bila, reč ima samo ono pejorativno značenje iz rasističkih viceva o „Muji i Hasi”.
U zapadnom delu Mostara velika većina građana veruje da živi na granici dva nespojiva sveta. Za one umerenije, mostovi na Neretvi kao da ne postoje – nikada ih ne prelaze. Ekstremniji, a nije ih malo, ne kriju da čekaju prvu priliku da ih ponovo dignu u vazduh.
Slike bosanskog rata imaju važno mesto u brojnim tekstovima čiji autori pokušavaju da motivišu „narod Ukrajine” da, kako piše Nikolaidis, „prevaziđe rusku okupaciju”. Dok nacionalizam predstavlja ključni sastojak recepta koji im nudi Eplbaumova, miljenik svih balkanskih nacionalista koji sanjaju malu Srbiju ističe prividno antinacionalističku „lekciju iz rata u Bosni”.
Nikolaidis podseća Ukrajince da su građani Bosne 1992. godine budućnost videli pod različitim zastavama, ali da danas dele „jedno siromaštvo za sve” i zaključuje – „zastava je samo krpa na vjetru”.
Možda se, gledano iz Sarajeva ili Kijeva, ne vidi da se to ne odnosi na zastave svih država i da, u jednom važnom smislu, današnja Bosna jeste Ukrajina. U obe rasklimatane zemlje živi zabrinjavajuće mnogo građana za koje plavo-žuta zastava predstavlja šarenu krpu na vetru.
(Politika)