Desnica u SAD ima svoje specifičnosti, i u mnogo čemu razlikuje od one u Evropi. Ali neke karakteristike koje postaju sve izraženije mogu se uporediti i sa evropskom desnicom. Vidljiv je snažan trend distanciranja od mainstream desnog centra, naročito u bazičnom tzv. grassroots domenu. Reč je o odbacivanju politike Republikanske stranke, tj. njenog centralnog stava, dok jačaju pojedine frakcije i novi pokreti. To nimalo ne iznenađuje pošto je politika republikanaca evoluirala do iste tačke gde se nalaze i njeni navodno glavni suparnici – demokrate.
Obe vodeće de facto jedine američke stranke danas su uveliko glasnogovornici sekcija krupnog kapitala, a, pošto je reč o SAD, kad kažemo “krupni”, zapravo mislimo na “gigantski”. Često ni osnovna diferencijacija između dve stranke više nije vidljiva, pa tako velike korporacije, koje igraju nasigurno, podjednako doniraju novcem obe opcije.
Uzme li sse pritom u obzir i činjenica da je ekonomska kriza u SAD, uprkos friziranim statistikama koje govore o oporavku, i dalje snažna, baš kao i u Evropi, dolazi do sve većih tenzija na obe strane političkog kompasa. Naravno, treba imati na umu da su i američka levica i desnica retorički znatno drugačija od evropske, ali u esenciji politički kompas je, uprkos svim kritikama, i dalje pokazatelj nekih osnovnih tendencija.
Američka levica je prva stupila na scenu posle izbijanja krize. Pokret Occupy Wall Street bio je izuzetno važan događaj koji se zemljom proširio munjevitom brzinom. Mogli bismo reći da je taj pokret izuzetno uspešno savladao onaj često najteži deo – organizacijski – ali u koraku primene teorije (a neku strogo definisanu teoriju nije imao) sve je stalo i urušilo se. Ipak, to je bio pravi grassroots levičarski američki pokret, sa jasno definisanim problemom (99% protiv 1%), ali to mu je donelo i probleme – u prvom redu, kao autentični pokret levičarske predispozicije, bio je lišen ikakve konkretne (finansijske) pomoći, a i medijski linč je bio groteskan. Trajno otpisati koncept Occupy pokreta bilo bi pogrešno. On se svakako može vratiti revitalizovan novim spoznajama i idejama o tome kako krenuti dalje iz tačke gde je zapelo. Štaviše, svaki pokret koji toliko spontano i toliko tačno, čak nehotično, nameće pitanje klasne razlike nikad ne može sasvim nestati.
DESNICA I „MRSKA DRŽAVA“
Ali sad dolazi vreme buđenja druge strane političkog kompasa. Američka desnica, u prvom redu desnica razočarana mainstream politikom, sve je snažnija, kompaktnija i spremnija da manifestuje utjecaj. Nju polako ali sigurno podgreva cela vojska konzervativnih javnih lica, a u SAD se to primarno svodi na uticajne radijske komentatore. Takav koncept Evropi nije toliko poznat, ali u Americi, gde je i medijska scena znatno drugačija (nema snažnih javnih medija), desničarski komentatori ujedno su glavni “ideolozi”.
Ideološki gledano, američka desnica je široki spektar raznih tendencija koje variraju od umerenog konzervativizma do krajnje radikalnih profašističkih ideja. Nova desnica, ona koja za petak najavljuje veliki marš na Vašington, kompleksna je kombinacija celog spektra.
Postoje klasične ekonomske tendencije tipične za američku desnicu – insistiranje na što manjoj ulozi države u korigovanju tržišta, pa sve do radikalnijih tendencija, poput religijskog fundamentalizma, rasizma i mržnje prema ilegalnim imigrantima. Alternativni desničarski mainstream u SAD naporno radi na distanciranju od radikalnijih pogleda, ali bilo bi naivno verovati da oni nisu prisutni, kao što bi bilo naivno verovati da činjenica kako se na poziciji predsednika zemlje nalazi crnac ne utiče na jačanje upravo tih radikalnih elemenata.
Ali esencija ovog pokreta nije utemeljena na krajnostima, mada će postojanje tih krajnosti biti glavno oružje protiv njega u procesu medijske diskreditacije. Glavni motiv koji se već godinama provlači kroz sve istaknutiju novu desnicu je svakako pitanje američkog ustava. Za nove američke desničare ustav postaje gotovo mitska svetinja, temelj iz kog se formira kompletan njihov stav sukoba prema vladajućim demokratima, ali i znatnom delu opozicone Republikanske stranke. Na primer, pitanje o pravu na nošenje oružja postalo je izuzetno aktuelno pitanje. Desničari u SAD su danas uvereni da im vlast, tj. “mrska država”, želi oduzeti oružje, i pružaju ogroman otpor. Jesu li u pravu? Sigurno je da tu postoji mnogo preterivanja i da je paranoja već prilično uzela maha. Mnogi desničari drže da su masakri u SAD, na primer, pokolj dece u školi Sendi Huk, zapravo bili orkestrirani potezi koja bi imali za cilj da im oduzmu oružje. Neki idu i korak dalje tvrdeći da se masakr čak nije ni desio. Vlada takođe ima neke argumente na svojoj strani: činjenica je da u SAD veliki broj ljudi gine zbog masovnog posedovanja vatrenog oružja.
ORUŽJE NA OBE STRANE
Da li američka vlast ima za cilj da razoruža sopstvenu populaciju? Svakako. Nema govora da se borba vlasti protiv oružarskog lobija vodi isključivo sa plemenitim idejama o zaštiti stanovništva od lošeg rukovanja vatrenim oružjem. Narod pod oružjem je neminovno opasan za vladajuću klasu, i bilo bi naivno smatrati da ta ista vladajuća klasa toga nije svesna i da aktivno ne radi da uklaoni tu opasnost. Koliko je pak dobro što se to oružje nalazi u rukama raznih paranoidnih desničara, to je sasvim drugo pitanje kojme možemo pristupiti na razne načine.
Današnji američki desničari, međutim, sve otvorenije govore da ne gomilaju oružje za odbranu svojih nekretnina od provalnika, već za odbranu od države. Njihovi kritičari, pa i u njihovim redovima, ističu da je svo to oružje zapravo beskorisno i da, realno gledajući, nemaju nikakvu šansu protiv državnog represivnog aparata. Naravno, kad se govori o SAD, zemlji koja je strogo zabranjivala vlasti u Kijevu upotrebu sile protiv „mirnih demonstranata”, svaki pokušaj bilo kakve oružane pobune kod kuće bio bi ugušen silom u kratkom roku, a operacija bi se verovatno pravdala „borbom protiv domaćih terorista”.
Ipak, činjenica je da se oružje u SAD gomila na obe strane. Desničari se naoružavaju, kao i snage bezbednosti, koje se sve više fokusiraju na pripremu za upravo takve eventualnosti. Upotreba dronova iznad američkog neba samo je još jedan pokazatelj već znatne nervoze unutar sistema, kao što je to i masovna špijunaža sopstvenog stanovništva putem programa NSA.
Postoje određeni predstavnici političke klase kojima i ova grassroots desnica još uvek veruje. To su u prvom redu predstavnici libertarijanske opcije jer ona gotovo savršeno izlazi u susret njihovim zahtevima, bilo da se radi o zaštiti ustava, ekonomiji, pa čak i po pitanju spoljne politike. Upravo to pitanje spoljne politike izuzetno je zanimljivo – neki kritičari tvrde kako se radi o pokušaju američkog “izolacionizma”, ali ova struja ne gleda na to na takav način. Libertarijanci, poput Rona i Renda Pola, tvrde da američko uplitanje u unutrašnja pitanja drugih zemalja stvara samo probleme i za SAD i za svet. Mnogi danas simpatišu takve stavove i odbacuju Obamin agresivni intervencionizam kao i agresivnost prethodnog predsednika Buša.
MARŠ NA VAŠINGTON
Ako se vodimo idejom da u svakom pokretu valja pokušati pronaći nešto dobro, onda je ovo najbolja karakteristika američke nove desnice, koja ona žestoko odbacuje agresivnu politiku raznih demokratskih i republikanskih jastrebova. To ne znači da bi ih samo zbog toga trebalo podržati, ali nemoguće je ne prepoznati da je to izuzetno važno jer bi primenjeno kao službena spoljna politika svakako imalo stabilizacijski efekat na ceo svet. Ali prava lavina paranoidne i ekstremne retorike krasi novu američku desnicu.
Kad govorimo o grassroots ili novoj desnici, pokretima koji gravitiraju oko Tea Party i sličnih organizacija, moramo imati na umu kako ona, naročito kad zagovara slabljenje države i jačanje tržišta, odgovara pojedinim pripadnicima krupnog kapitala. Naravno, ne svima, jer američki kapitalizam je prilično licemeran ekonomski model: kad su banke počele da propadaju 2008, u njihovo spasavanje uskočila je upravo država. Da je u SAD zaista na snazi čisti kapitalizam, te banke bi bile puštene da propadnu.
Drugim rečima, slobodno tržište vredi za one manje, za male preduzetnike, inovatore, one kojima se SAD diči kao esencijom američkog sna, dok ista pravila ne vrede za gospodare plutokratije, ultrabogatašku klasu koja je do sada postala toliko moćna da može državi komandovati takvu u teoriji antikapitalističku intervenciju administracije Baraka Obame. Jedan segment krupnog kapitala ipak će podržati desnicu, ali ključna podrška stići će, što je sasvim logično, iz redova srednje i sitne oportunističke buržoazije, koja je spremna na sve radikalnije mere kako bi spasila svoju sve nesigurniju egzistenciju u eri mrvljenja svih međuklasa. Možda im se pridruže i pojedini radnici, ali teško, čak i u SAD, gde je klasna svest brutalno ugnjetavana svom silom medijske propagande, radnici ipak shvataju da desničarske manifestacije ne zastupaju njihove interese.
Jedna frakcija ove desnice, prilično ekstremna i lišena dodira sa stvarnošću, u petak je krenula sa konkretnim potezima. Naime, tada je održan „marš na Vašington“, a pokret se naziva Operacija: Američko Proleće. Pokret predvodi penzionisani pukovnik američke vojske Hari Rajli. Iz pokreta ističu da dolaze da „svrgnu” Obamu, ali i republikance i da uspostave vladavinu svog „tribunala”. U javnom proglasu ne pozivaju na nasilje, nego tvrde da očekuju da će vlast „sama podneti ostavku”.
RAJLIJEVI ZAHTEVI
Koliko je ovo zaista napeta situacija, a koliko još jedan show, teško je reći, ali sve upućuje na to da se radi o prilično bizarnoj organizaciji. Teško je bilo očekivati masovnije okupljanje iz relativne anonimnosti, iako su Rajli i njegove pristalice tvrdile da očekuju „između 10 i 30 miliona” ljudi na skupu.
Organizatori očekuju dolazak raznih grupa, među njima su i onih koje se mogu nazvati paramilitarnim organizacijama. Tvrde da planiraju da „zauzmu” Vašington po uzoru na pokret Occupy, odnosno planiraju da ostanu na ulicama ili u kampovima sve dok se njihovi zahtevi ne ispune.
A koji su zahtevi u pitanju? Rajli objašnjava: „Tražimo da odu Barak Obama, Džo Bajden, Hari Rajd, Mitč Mekonel, Džon Behner, Nanci Pelozi i Erik Holder – to će biti početak ustavne obnove. Svi oni su napustili američki Ustav i nisu dostojni da zadrže poziciju koja poziva na status služenja”.
Američka desnica jeste sve snažnija, ali očito njome dominiraju grupe koje su još uvek predmet medijskog kurioziteta, a ne prave pretnje za američku vlast. Ova grupa tvrdi da ima za cilj da sruši „socijalističku-fašističku-marksističku diktaturu i tiranski sistem”, a kao svoje nove lidere vidi radikalnije predstavnike Republikanske stranke, poput Teda Kruza, Alena Vesta i sličnih.
Uprkpos gotovo suludim prognozama, programima i idejama kojima se bave Rajli i njegovi pristalice, ovaj pokret ipak jasno pokazuje aktuelni trend u američkoj desničarskoj grassroots politici. Ona postaje sve radikalnija, pa tako i sam Rajli između redova poručuje da, ako ovaj pokret propadne, nasilni sukob će postati neizbežan.
Može se zaključiti da će se situacija u SAD i dalje kretati prema sve većoj i opasnijoj radikalizaciji desnice. Ljudi kao što su Rajli dobijaće sve više pažnje, što svojim ekstravagantnim najavama, što konkretnim potezima. Bez obzira što je za petak najavljeni marš uveliko proizvod jednog ekscentričnog stava, činjenica je da SAD postaju bure baruta i da vlast još uvek ne zna kako će s tim izaći na kraj.
(Standard.rs)