Piše: Mihailo Medenica
Dobri i pomalo pošteni čika Pero!
Kod nas, evo, kiša danima lije – otužna i depresivna svakodnevica, ono što u psihijatriji zovu sindromom „Luković“, kad u patološkoj mržnji nađeš smisao postojanja, pokušavajući da prezreš druge koliko i sebe, ali…
Nadam se da je kod Vas: u Vučiću, Canetu, il’ Željku (ne znam tačno gde Vam je zimovnik) suvlje i toplije, i da paze kad sedaju da ne ugruvaju tu šuljevito-lirsko-moralnu gromadu, kakva Vi, čika Pero, zaista jeste!
Postoji, znate, ono verovanje da idu bolji dani ako mečka o Sretenju izađa iz pećine i ugleda svoju senku, baš kao što ste i Vi nakratko izašli iz svoje (ili sve tri) i videli senku, al’ nigde čoveka…
Nije danas čovek ni obavezan, senka je sasvim dovoljna: nalikuje čoveku, sluša kao pas, a diskretna je kao kurvica za bogatu klijentelu – preko dana idealista i ugledni urednik elektronskih novina, recimo, a uveče razuzdana francuska sobarica na usluzi gazdi i drugarima.
Evo, sad izgubih nit zamišljajući Vas obučenog kao sobaricu, sa pajalicom u ruci, dok se uzsobarica himnu naprednjaka mazno uvijate oko šipke, skidate podvezicu i bacate ka gazdama, dok Vas polivaju jeftinim šampanjcem, gađaju krekerima i mantraju repliku Bate Živojinovića – Štefici Cvek: „Sad ću da te karam“…
Da, evo suštine, setih se zbog čega sam i seo za računar da Vam otpišem: u delu autorsko-nepotpisanog teksta primećujete, gledajući fotografije ove dve nesimpatične lobanje (Drčeline i moje) kako u našim pogledima ima požude, strasti, latentne želje jednog za drugim, zbog čega smo frojdovski blog i nazvali „Dva u jedan“.
Recite mi, iskreno, mislite li da imam realne šanse kod Stojana (u daljem tekstu Drčela)? Razlika je u godinama, otprilike koliko i kod Vas i Aleka, pa da li je to smetnja ili prednost?
Mislim, mogu ja njega da gledam još požudnije i bezobraznije, ali hoće li imati efekta kao kod Vas i trojice jahača apokaliptičnog čika Pere?!
Dajte konkretno neki savet: kako ste Vi uspeli da od „borca“ protiv svetske sile i nepravde postanete omiljena lutka na naduvavanje dvojice tajkuna i jednog bogočoveka, kojeg ste do juče kleli kao zadušna baba?!
Evo, još konkretnije: kako da se podam, a da ne boli previše?! Kolika je cifra pristojna, a posle koje sume postajem ugledni urednik elektronskih novina koji se po potrebi i pozivu može priključiti na struju (ili baterije) i postati ona bezobrazna igračkica za stimulaciju podrepne regije?
Kako, bre, da ovako, krajnje nesimpatičan, osvojim srce, novčanik, korbač i ular čoveka (ili više njih) do kojeg mi je stalo?
Kako da dnevno promenim tri ideologije, verujući iskreno samo u jednu – evro?!
Koliko treba da se gadim sebe, pa da postanem – Vi?!
Ah, toliko pitanja, a nigde odgovora!
Možda suština problema i jeste u tome što volim tu, kako kažete Šumsku (Republiku Srpsku), Srbiju, Crnu Goru, svoj narod trunčicu više od drugih, kako bih mogao i druge da volim!
Pseto sam, ono nacionalističko, koje bi ruku dalo i za Peru Lukovića, jer je moj, a ne „građanin sveta“ kojem je Jasenovac tek simpatično izletište na obali Save…
Pljujem u dalj, umesto u vis, budala!
Pomozite, čika Pero, ko „e-novine“ Vas molim!!!
Iskreno želim da kao i Vi obolim od „Stokholmskog sindroma“ i da se vežem za otmičare koji me drže, pa ne baš zatočenog, više za… i zavrću dok ne zapevam glasićem Hora bečkih dečaka, okajavajući davnašnje grehe i apanaže.
Dokaz da zaista vredite jeste i ovaj što smo obojica imali potrebu da Vam odgovorimo, zato pobedonosni osmeh na lice i kostim sobarice na sebe, pa pravac na šipku…
Unapred zahvalan, pardon, unaprednjački zahvalan,
Mihailo Medenica
(dvaujedan.rs)