Piše: Aleksandar Apostolovski
Kad se pomene Miki Rakić ulazi se u srpsku virtuelnu političku realnost, mada je daleko upečatljivije, ako se traganje za pravom istinom o misterioznom političaru, potom špijunu i, valjda, ponovo političaru, prevede u sferu filma. U „Matriks”. Tamo, gde vladaju zadivljujući prelazi između različitih stvarnosti.
U jednoj realnosti, Miodrag Miki Rakić je najbliži saradnik Borisa Tadića više od 10 godina. U drugoj, on je najbolji prijatelj Aleksandra Vučića. U trećoj – zemljak i drugar Ivice Dačića, koga je istorijski pomirio s Borisom.
U četvrtoj realnosti, on je čovek koji je Dačiću, pokrenuvši aferu „Banana”, najavio da bi u sledećem životu, mada ih Ivica ima više nego mačka, zemljak mogao da bude sve osim uspešan političar. U petoj dimenziji, Miki je samo običan čovek koji je spletom okolnosti uleteo u najveće političke i obaveštajne igre. Vremenom je, izložen stresu, pritiscima i obavezama, teško oboleo.
I mesto njegovog rođenja je fama jer se većina onih koji ga poznaju kunu da je svet ugledao u Žitorađi, mitskom selu, u kom su prvi put otvorili oči Svetlana Ceca Ražnatović i Ivica Dačić. Zaista, da li se iko uopšte upitao kakvih to podzemnih voda ima u Žitorađi? Ili je tamo čaroban vazduh, kada niču sve sami giganti političke i turbo-folk misli?
Ali, jedna od realnosti jeste i ta da je na zvaničnom sajtu DS-a, u njegovoj kratkoj biografiji, pisalo da je rođen 1975. godine u Beogradu.
Da li je mistika, koja se i dalje neguje oko nekadašnjeg šefa kabineta Borisa Tadića, rezultat Mikijeve manufakture jer je, umesto rakije, mućkao sirup za nevidljivost? Možda je zaista negde projektovan da bude upravo takav: čovek koji hoda ispod radara.
Moj školski drug poznavao ga je kao dobroćudnog momka koji je odmah po završenom fakultetu ušao u administraciju Palilule, postavši član veća i predsednik opštinskog odbora DS-a. U to vreme Tadić je napustio mesto saveznog ministra za telekomunikacije i za Đinđića postao „višak vrednosti”. Zoran je možda mislio da Boris vredi, ali da mu je, što se tiče kadrovskih rešenja, pretekao.
Stvoreni kao stranka japija koji, umesto srca, imaju kasicu-prasicu, mahom tridesetogodišnjaci s viškom želatina na kosi, žuti su uvek umeli da skeniraju ko je udaljen od izvorišta moći, od Zoranovog najbližeg okruženja, koje su činili Čeda, Beba, Živković, Gordana Čomić…
Miki Rakić je, međutim, voleo da ispija kafice s Borisom. Primao ga je u kancelariju, našao mu se kad mu je bilo najteže, nije mu okretao leđa kako su tada mnogi činili. Tako je stvoreno prijateljstvo ambicioznog, ali skrajnutog Borisa i momka na početku političke karijere, s ambicijom da, eventualno, stigne najdalje do visokih gradskih komunalnih službi.
Mnogi su ga tada opominjali da igra na pogrešnu kartu, ali se Miki nije obazirao na zločesta peckanja. Čovek koji i danas izgledom podseća na Jevgenija Primakova kada je imao deset godina, instinktivno je igrao na pobednika.
Pobednik mu to nije zaboravio. To je Borisova dobra osobina. Posle trijumfa nad Nikolićem, 2004. godine, novi predsednik postavlja mlađanog Rakića na mesto šefa kabineta koji, vremenom, postaje najmisterioznija ličnost srpske politike, čovek čija moć bila u dijametralnoj suprotnosti s količinom informacija o njemu.
Nijedan intervju, nijedna izjava moćnog predsednika Biroa za koordinaciju tajnih službi i sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, na čiji sto su svakoga jutra stizali izveštaji BIA i Vojne obaveštajne.Tek su depeše Vikiliksa otkrile istinsku moć šefa svih špijuna. Otpravnica poslova ambasade SAD Dženifer Braš napisala je da Akcionim timom za hapšenje Mladića rukovodi Miki Rakić.
Da je predosećao postojanje brbljivog Asanža, sigurno američkoj ambasadi ne bi poverio da je prilikom posete Moskvi prekoreo rusku obaveštajnu službu zato što se u Rusiji kriju srpski ratni zločinci. Naime, nije inteligentno da mali srpski Primakov ogovara rusku obaveštajnu, pred Amerikancima…
Mnogo pametniju stvar, koja je, očigledno, rezultat Mikijevog instinkta, a ne obuke ili interesa, učinio je kada je postao državni servis Tomi i Vučiću za lakše prebolevanje srpskih zemalja i Šešelja, u akciji restartovanja radikala u planu potpune evropeizacije Srbije.
Na tom nivou srpskog „Matriksa”, Miki i Vučić se zbližavaju i opet Rakić tu ne vidi naročiti interes. Kao ni Vučić, koji je svojim izjavama o prijateljstvu s Mikijem, tokom najvećeg rata sa žutima, zbunjivao i svoje birače, i saradnike, i protivnike.
Vučić se nijednog trenutka ne odriče Mikija koji se, opet, ne odriče Borisa. Prema pouzdanom izvoru, 2012. godine, u tom trouglu je dogovorena sledeća vlada: Đilas je trebalo da bude premijer, Vučić PPV, pa je Miki krenuo na aerodrom, s namerom da taj predlog stavi na sto Kristofa Hojzgena, savetnika nemačke kancelarke Angele Merkel za spoljnu i bezbednosnu politiku.
Tadić se, navodno, u poslednjem trenutku predomislio i vratio Mikija s aerodroma. To je bio, neki smatraju, i glavni okidač za sukob u DS-u. Umesto Đilasa, premijer je postao Ivica, a Miki činodejstvuje da Boris, iako je najavljivao ulogu u drugom filmu, odigra epizodu: postaje počasni predsednik demokrata, dok za sebe, Miki uzima potpredsedničko mesto.
Međutim, upravo u autorskom tekstu u „Politici”, januara ove godine, Miki piše o Vučiću kao političkom autoritetu, predlažući novi politički dogovor, odnosno, uvijeno, moguću koaliciju naprednjaka i žutih. Đilas, inače, ne ceni suptilnost kao dobru osobinu, već kao znak slabosti. Boris napušta stranku, sutradan za njim odlazi i Miki Rakić. Uzimaju usput Dušana Petrovića i Čanka.
Da li je to Rakić vratio dug svom prijatelju Vučiću? Pošteno! Ako su nekada podeljeni radikali, sada je to učinjeno sa žutima.Ali, stranke se menjaju, a prijatelji ostaju. U dva autorska teksta, u „Politici” i „Blicu”, Miki je Borisa i Đilasa pomenuo po jednom, a Vučića – sedam puta. I Vučić svog prijatelja Mikija Rakića, u privatnim razgovorima, pominje mnogo puta. Pitanje – ko je zaista Miki Rakić – čovek o kome se gotovo ništa ne zna, a čije se prisustvo i te kako oseća, kao duh koji hoda po vodi, još će lebdeti u srpskom „Matriksu”.
I, samo toliko o Mikiju. Uz najiskrenije želje da što pre ozdravi. Manje je važno da li će se vratiti u igru. Jer čovek bez ličnih podataka, s prijateljima koje ne izdaje, iz nje nikada nije ni izašao.
(Politika)
