Piše: Čedomir Antić
Srbijom vlada postmoderna… To znači da konačno na vlasti imamo političara koji je podjednako prihvatljiv u zemlji i inostranstvu. Osobu koja je istovremeno borac za narodna prava, lovac na korupciju, iskorenitelj birokratije, prijatelj EU i ruski drugar… Aleksandar Vučić… Čovek koji je najpopularniji strani političar iz regiona u Crnoj Gori, a istovremeno osoba o kojoj Đukanovićev režim ima samo lepe reči… Kakav je to čovek? Kakve su njegove čudotvorne sposobnosti? Na koji on to način uspešno brani Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije i druguje sa nemačkim (danas već bivšim) ministrom Guidom Vesterveleom? Kako on to brani interese srskog naroda u Crnoj Gori i izvinjava se Đukonovićevom režimu zbog delovanja onog velikosrpskog nacionaliste i ekstremnog desničara Borisa Tadića (kome nije dosta što je skoro dvadeset godina šurovao sa vojvodom Vojislavom R. Šešeljem, nego bi sada želeo da drugome ukrade prvesnstvo evro-atlantskih integracija)…
Da bi privukao građane Srbije da za njega glasaju na prvim višestranačkim izborima, Slobodan Milošević nije smatrao da je dovoljno što je vratio pokrajine pod vlast Srbije, niti što je uspešno podržao prosrpsku struju u Crnoj Gori, nije bilo važno ni što je nasledio moć i novac bivšeg saveza komunista… U to vreme Milošević je „upao“ u savezni platni promet i ostvario „ekonomsko čudo“ koje kod nas većina danas neopravdano pripisuje Anti Markoviću – građani Srbije su prvi i poslednji put imali veću prosečnu zaradu od građana Hrvatske… Na decembarske izbore 1990. izašlo je jako mnogo građana… Miloševićeva partija dobila je 45% glasova izašlih. Danas je SNS na čelu sa Vučićem, istina u manjoj izlaznosti, dobio više od 48% narodnih glasova! Sve to za vrlo glasnu borbu protiv korupcije, predaju Severnog Kosova, trostruko brže zaduživanje nego u doba Tadićevih vlada, budžetski deficit, pad realnih zarada, 26 umesto 23% nezaposlenih u ukupnom broju radno sposobnih, najviše imenovanja po jedinici vremena u službenim novinama od 1991. godine…
Šta je to privuklo građane Srbije da glasaju za Vučića i SNS? Vučić je nesumnjivo eneričan i sposoban političar… Ali da li bi reformator u oronuloj i u korupciju ogrezloj srpskoj državi uopšte mogao da bude popularan duže od jednog mandata? Ne bi… I zato Vučić i ne sprovodi reforme. Vučić i SNS su upornošću, nemoralnošću i srećnim sticajem okolnosti pronašli način da se domognu plebiscitarne popularnosti i apsolutne vlasti. Naime, birači starog SRS, danas većinom SNS, najvećim delom su neobrazovan i siromašan svet (prema istraživanju iz 2004 oko 2/3 građana koji imaju ili nemaju samo osnovnoškolsko obrazovanje glasala je za SRS), dve decenije su u manjoj ili većoj meri – ali uvek apsolutnom većinom – podržavali istu stranku. Danas je ta stranka vladajuća. Ti ljudi za SRS nisu glasali zbog nacionalnog ili političkog programa – glasali su za nju zbog toga što ih je predstavljala u socijalnom pogledu. Glasaće dok ne budu živeli mnogo gore nego danas, ili dok se ne nađe stranka u koju će finansijski i medijski biti uloženo bar koliko u stari SRS i danas SNS… Na drugoj strani demokratski blok je propao šapatom… Slab kao i srpski intelektualni krugovi i srednji sloj… Ideološki podeljen – ozračen komunizmom, okužen od američkih i nemačkih bezbednosnih službi – predvođen od mediokriteta koje su godinama uzgajali Miloševićevi ljudi i strani ambasadori… Demokratski blok se podelio oko pitanja na koja nije imao uticaj, a sa vlasti su ga oterale slabotinja i pohlepa… Čak ni u vreme najveće Milošvićeve popularnosti njegovi kandidati nisu imali šanse u građanskim bastionima Beograda, Novog Sada i Niša, kao ni u svim četničkim uporištima. Danas, međutim, više nije tako. SNS je pobedio svugde osim u dve tri izolovane opštine, većini krajeva u kojima preovladavaju nacionalne manjine i svega dve od sedamnaest gradskih opština Beograda…
Ako polovina građana u Vučiću i SNS vidi sve što bi želela, a druga polovina ih smattra toliko nadmoćnim da im se priklanja… Šta je sa strancima? Kako vidimo, u Berlinu, Briselu i Vašingtonu možda i ne podržavaju Srbiju više i iskrenije nego pre 2012. godine, ali zato po prvi put od 1990. njihovi medijski i propagandni servisi, armija njihovih pristalica i najamnika u zemlji, ne napadaju Vučića i SNS. Stotine hiljada građana kojima treba mišljenje danas primaju iste poruke iz državnih, paradržavnih, „privatnih“ i „slobodnih“ (a stranih) medija… Ne verujem da u Berlinu i Briselu mogu biti očarani nekom našom politikom ili političarem… Pre će biti da im je nešto obećano i da su do danas zadovoljni dinamikom izvršenja obaveza…
Za dve sedmice Srbija će dobiti vladu. Po prvi put od 1992. jedna stranka odlučivaće o njenom sastavu. Čuda neće biti… Obećanja „znoja i suza“ ne deluju realno… Možda će biti „suza“ – obzirom na potrebu vlasti da menja ustav po meri SR Nemačke i SAD – ali samo kod malobrojnih rodoljuba koji ne znaju da se „patriotizam ne sipa u traktor“. SNS uprkos mandatu koji je dobio od naroda traži koalicione partnere… Izvesno samo kako bi podelila odgovornost i omela buduće pretvaranje nezadovoljstva u opozicionu alternativu …
Umesto odlučne refomske i hrabre nacionalne politike dobijamo nešto što smo imali ranije – neuspešnu politiku uspešnih političara.
(Napredni klub)