Piše: Nenad Kecmanović
Da li je globalno odzvonilo “univerzalnim vrednostima”, kao što su demokratija, ljudska prava, zaštita manjina? A ako jeste, ko je za to kriv? Oni koji su ih navodno kršili ili oni koji su ih navodno promovisali? I gde smo mi u toj priči?
U bujici vesti koje nas povodom krize u Ukrajini poslednjih nedelja zapljuskuju iz Moskve, Brisela, Vašingtona i Kijeva ostala je nezapažena izuzetno značajna izjava predsednika Kine prilikom boravka u Evropi. U jedinom javnom nastupu na Evropskom koledžu u Brižu, Si Điping je rekao: “Eksperimentisali smo sa ustavnom monarhijom, parlamentarizmom, višestranačkim i predsedničkim sistemom, ali se kao uspešan pokazao samo socijalizam sa kineskim obeležjima. Zbog jedinstvenih istorijskih i društvenih uslova Kina ne može da kopira tuđa iskustva …”
Bila je to nedvosmislena poruka i Evropi, ali pre svega Americi, da Kinezi nemaju nameru da slede tzv. univerzalne, a zapravo zapadne vrednosti i da neće dozvoliti da im se spolja nameću. Kina je posle gušenja studentskih nemira na Tjenanmenu dugo bila u političkoj defanzivi, braneći se od zapadnih kritika zbog deficita demokratije, ljudskih prava i zaštite manjina. Ali, u novije vreme, sa spektakularnim ekonomskim rastom baziranim na tržišnim reformama i politički je samouvereno izašla na međunarodnu scenu.
U momentu kada su EU i SAD pritisnute višegodišnjom recesijom i podeljene ruskom kontraofanzivom u Ukrajini, kineski lider Si je tempirao poruku koja nema samo nacionalno značenje. Nisu, naravno, sporne ni demokratija, ni ljudska prava, ni zaštita manjina ni druge univerzalne vrednosti same po sebi, nego način na koji ih Zapad zloupotrebljava. Amerika je najpre specifično zapadne, odnosno evroameričke vrednosti proglasila univerzalnim, a zatim ih preko kontrolisanih međunarodnih organizacija (MMF, SB, OEBS, G8, EU, NATO, Haški sud itd.) nametnula kao globalno obavezujuće. I, napokon, od njih je napravila ideološko oružje pred kojim strepe male zemlje i nejaki narodi koji su joj se iz ekonomskih ili političkih interesa našli na meti.
Prvi znak opasnosti su negativni izveštaji Fridom hausa, ICG-a, Amnesti internešnela i sl. međunarodnih NVO koje finansiraju SAD, o ugroženosti univerzalnih vrednosti u nanišanjenoj zemlji. Zatim se takva zemlja markira kao deo “osovine zla”, kao izvor terorizma, uzurpator prava manjina, leglo kriminala i korupcije, a njeni lideri izlože globalnoj medijskoj satanizaciji. Posle toga slede ekonomske sankcije, politička izolacija i drugi pritisci. Za narednu fazu predviđene su “obojene revolucije” ili vojne intervencije. A u završnici – okupacije zapadnih saveznika pod zastavom međunarodne zajednice radi efikasne implementacije univerzalnih vrednosti. I, na samom na kraju, tu je Haški tribunal za poražene lidere kao dokaz da je sve bilo legalno i legitimno.
Poseban cinizam takve metodologije ogleda se u dvostrukim standardima. Demokratske zemlje su one koje dobiju licencu ovlaštenih zapadnih centara moći u Vašingtonu i Briselu, a ne one u kojima odlučuje narod. Ljudska prava poštuju države u kojima se zbog krađe javno odsecaju ruke, trgovci drogom vešaju i preljubnice kamenuju na trgovima, a sekularne države su leglo islamskog fundamentalizma i terorizma. U jednim zemljama manjine imaju pravo na otcepljenje, a u drugim je važniji suverenitet države.
Pošto je godinama upozoravala na kršenja međunarodnog prava i spoljnopolitičku nedoslednost jedine supersile, Putinova Rusija je počela da uzvraća milo za drago u Abhaziji i Južnoj Osetiji, u Siriji i na Krimu, a sada je u delovima Ukrajine sa ruskom i proruskom većinom u toku ruska parodija na “obojene revolucije”. Tokom minule dve decenije, operacijama u Iraku, Libiji, Egiptu, Siriji, Ukrajini i sl, SAD su od međunarodnog promotera univerzalnih vrednosti postale generator njihovog globalnog kompromitovanja. Ofucane i degradirane od upotrebe i zloupotrebe, sintagme “demokratija i ljudskih prava”, “zaštita manjina i nacionalno samoopredeljenje”, “državni suverenitet i međunarodni poredak” izgubile su svaki normativni smisao, politički sadržaj i moralni naboj. Niko ih više ne shvata ozbiljno i kod svakog izazivaju samo ironičan podsmeh.
Srbija, Srpska i Srbi su se, nažalost, našli na početku priče. Srpski položaji u Bosni bili su meta prve ofanzivne akcije odbrambenog saveza zapadnih zemalja izvan granica NATO-a u ime zaštite ugroženih muslimana, a Srbija je bombardovana kao diktatura u ime demokratije i ljudskih prava. Srbiji je oteto Kosovo u ime šiptarskog prava na samoopredeljenje, a Srpskoj je isto pravo oduzeto u ime nepovredivosti državnog suvereniteta Bosne. Obnovljena Rusija je zaustavila jedinu supersilu u nameri da uspostavi globalnu imperiju, a Kina će je, kao u dogledno vreme najveća ne samo ekonomska svetska sila, podstaći da napusti iluzije o “američkoj izuzetnosti”, o “planetarnoj dominaciji”, o “ulozi svetskog policajca”, o “dotučenom belom medvedu”, o “vazalnom statusu Evrope” i o “američkom 21. veku” i tako joj pomoći da vrati poverenje starih saveznika. Istovremeno, Si Đipingova izjava predstavlja ohrabrenje malim zemljama i narodima koje ne dele “zapadne vrednosti” ili hoće da ih prihvate samo selektivno i prilagode svojim uslovima i potrebama.
Nalazimo se u vremenu uspostavljanja novog odnosa snaga na međunarodnoj sceni i zato se ne treba zaletati ni u kakve nadnacionalne kompromise, nego izdržati pri svojim nacionalnim interesima i držati se proverenih prijatelja. Ne bi valjalo da nam se ponovo desi, kao u Srpskoj, da nam naknadno kažu da je naš parlament “dobrovoljno izglasao” Ešdaunovo oduzimanje entitetskih nadležnosti. Ili, kao u Srbiji, da nam Eštonova kaže da smo “dobrovoljno prihvatili pregovore o normalizaciji odnosa sa Tačijem”. Možda tako i demokratija, individualna i grupna prava, suverenitet država i samoopredeljenje naroda obnove izvorno značenje i ponovo postanu autentične univerzalne vrednosti.
(Pressrs.ba)