Piše: Čedomir Antić
Ne smetaju mi ideje i vrednosti koje u naše vreme iz nekih razloga nazivaju „evropskim“. Ustvari, nisam bio precizan, za takve ideale i uverenja uložio sam više i žrtvovao milije nego čitav saziv sadašnjih glavnih odbora vladajućih partija SR Nemačke, Republike Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske… Meni smeta licemerje. Taj novi perverzni običaj velikih sila da svoje neprijatelje, koje su prethodno decenijama oslabljivali i ojađivali, tuku tako što im zgrabe nemoćne ruke pa im njihovim sopstvenim šakama udaraju po glavi, grudima i stomacima…
Decenijama nam Nemačka, Francuska i Velika Britanija govore o „istini, odgovornosti i pomirenju“… Zemlje koje su do nedavno osporavale osnovna prava svojim manjinama… U jednoj je šef države istovremeno i poglavar crkve a katolik ne može biti predsednik vlade, u drugoj je medikritetski sin bivšeg predsednika države doprineo uslovima koji su doveli do genocida u Ruandi, a u trećoj nam oni koji nikada nisu obeštetili žrtve najbrutalnijeg totalitarnog režima u istoriji, drže predavanje o „promeni svesti“… Danas sistematski ističu stvarne i izmišljene zločine, kršenja principa i greške građana Srbije i Ruske Federacije, a relativizuju slična ili gora nedela svojih građana, saveznika i satelita.
Nedavno je takva politika ponovo postala očigledna. U Srbiji već više od decenije grupa moćnih organizacija i medija nastoji da predstavi bivšeg hrvatskog predsednika, Stjepana Mesića, kao miroljubivog boraca protiv rata i zagovornika evropskih vrednosti. Misić je jedan od simbola „Igmanske inicijative“. Rado viđen u Srbiji, pre neku godinu je učestvovao u televizijskom šou u sred Beograda, gde mu je voditelj posle časkanja poklonio igračku traktor… Zamislite… jednom od osnivača i vođa HDZ-a, koji je bio prvi Tuđmanov predsednik vlade, poklonjen je simbol srpskog progonstva iz Hrvatske… Zamislite da je nekom Hitlerovom savezniku, pa makar i bivšem koalicionom partneru, recimo, Fon Papenu neko u veselom programu poklanjao „Dnevnik Ane Frank“… Nije važno što je televizija u vlasništvu stranaca, a voditelj običan estradni lik koji ne zna da li je kafedžija, taksista ili Opra Vinfri… Apatija i rezignacija naroda je važna…
Pre nekoliko dana stotinak hrvatskih intelekualaca, predstavnika civilnog društva i političara predložili su da ulice, trgovi i parkovi u Zagrebu ponesu imena nekoliko boraca za ljudska prava i žrtava. Mediji, kakav je program tkz. „Slobodne Evrope“ za Srbiju, oduševljeno su preneli vest o tome da će jedan park u zagrebu poneti ime porodice Zec. Srpske porodice iz Zagreba koja je brutalno ubijena 1991. godine. Posebno je istaknuta podrška Stjepana Mesića ovom predlogu. Veliki, profesionalni novinari ovog srpskim nacionalnim i državnim interesima potpuno nenaklonjenog medija, međutim nisu došli do strogo čuvanog podatka koji svako ko je ikada pretraživao internet može za kratko vreme da pronađe. Naime, Mesić je kao predsednik Republike Hrvatske pomilovao (smanjio kaznu) Sinišu Rimcu – jednom od ubica porodice Zec. Rimac, višestruko odlikovani pukovnik Hrvatske vojske, istina nije robijao zbog učešća u ubistvu oca, majke i njihove dvanaestogodišnje ćerke – koje je inače priznao pred hrvatskim sudom. Robijao je zbog drugog ubistva izvršenog u Pakračkoj poljani… Sve to svi znaju… Ali nije važno… ionako je sve u funkciji ostvarivanja imperijalnih ciljeva SAD i evropskih saveznika. Ljudska prava, pomirenje, katarza… Sve je u službi zavaravanja i zaglupljivanja neprijatelja.
U istom okviru: Pinki je video Tita, ali je Milo Đukanović stigao samo do Džozefa Bajdena… I bolje je tako… Ako je Klinton, dok je boravio u Crnoj Gori, mislio da je u Makedoniji, šta li bi tek mislio Obama kada u Vašingtonu sretne crnogorskog poglavara. Čujemo da je Crna Gora „pred vratima NATO“. Posebno je važno da se takva volja pokaže u vreme krize odnosa SAD i EU sa Ruskom Federacijom. Trgovina braćom i prijateljima se nastavlja… To je čini se najveći resurs Đukanovićeve Crne Gore. Da li su vlasti Crne Gore ikada dobile mandat naroda za pristupanje NATO? O kakvom napretku u medijskim slobodama govore predstavnici Crne Gore na sastanku sa potpredsednikom SAD? U Crnoj Gori su pod ozbiljnom sumnjom ne samo predsednički izbori, već popis stanovništva.
Svesni da moraju da uđu u NATO kako bi im neki Euromajdan branio vlast i kada nemaju većinu, crnogorske perjanice znaju i da imaju problem s narodnom prodrškom. U zemlji u kojoj ni izbori nisu sigurni, vlasti se kriju iza javnog mnenja. Kažu 46% građana je za NATO… Koliko je meni poznato 46% nije apsolutna većina… Mada, ko zna…Za nekoliko meseci novih 15% građana Crne Gore opredelilo se za ono za šta je njihovo vođstvo odlučno još marta 1999. godine, a možda i ranije…
Kako je pošlo… Do odlučivanja o ulasku u NATO biće to jedna izrazita većina od 167,9% ukupnog biračkog tela. Solidno… još samo da svim građanima nametnu frizure kakve nosi Milo Đukanović… Sa možda jednom blagom alternativom – frizure tipa poslanik prof. dr Miodrag Vuković.
(Napredni klub)